Post, glad – i pogonsko gorivo organizma (1)

Svako bi pretpostavio da licencirani ili registrovani nutricionisti dijetetičari o ishrani znaju mnogo više od nas. Pretpostavili bismo – naivni idealisti kakvi jesmo – da bi poslednje što bismo od njih očekivali bili katastrofalni saveti u pogledu ishrane.

Kao i uvek, tu je neizbežno “međutim”.

Pogledajte, recimo, članak “Da li da preskočim doručak ili pojedem krofnu?”, i neke „mudrosti“ iz njega.

“Kad preskočimo doručak, zapravo činimo veliku štetu svojim telima”, kaže Maya Bach, registrovani nutricionista dijetetičar.

Stvarno?

“Telo ‘posti’ tokom čitave noći, i zato mu je ujutro potrebno gorivo kako bi pokrenulo metabolizam. A bez hrane kao goriva, organizam nije u stanju da funkcioniše na vrhunskom nivou.”

Ni to – međutim! – nije sve, jer postaje još bolje.

“Ujutro je bolje pojesti bilo šta nego ništa”, dodaje Lindsay Joe, registrovani nutricionista dijetetičar, “ekspert” navedenog sajta. “Tela su slična automobilima – ako nemam goriva u rezervoaru, sprovođenje čak i najjednostavnijih zadataka postaje iscrpljujuće i stresno za organizam.”

O, o, o, o… Postoje li granice ograničenosti? Ukoliko vas mrzi da pročitate navedeni članak, jedan od ključnih saveta glasi kako je ujutro bolje pojesti i krofnu nego da – ne daj Bože! – ne pojedete ništa!

Reč je zapravo o fundamentalnom, gotovo kriminalnom nepoznavanju načina na koji funkcionišu be samo automobili, već pogotovo ljudi. O tome kako organizmi stvarno funkcionišu pročitajte iz pravih izvora.

Evo u čemu je stvar. Ujutro ustanete, uđete u auto ili autobus, ili naprosto odete pešice na posao.. Ne stajete na benzinskoj stanici da napunite rezervoar, baš kao što ni gradski autobus ne zastaje da puni gorivo. Zašto? Jer kola, kao i autobus, imaju rezervoar koji skladišti gorivo koje koriste kasnije za obezbeđivanje energije potrebne za vožnju.

I, kao što ne morate da stanete na benzinskoj pumpi, ne morate ni da pojedete pomenutu krofnu. Možete da sasvim lepo – poput mene – potpuno preskočite doručak. (I da, kao i ja – zamislite – pritom ne umrete! O Bože.)

Jer i vaše telo, poput mog, ima sopstveni rezervoar. Imamo uskladištene telesne masnoće, koje nisu ništa drugo do energija uskladištena za kasnije, kad hrana nije na raspolaganju.

Može li biti jednostavnije? Upravo zato me toliko nervira kada dijetetičari prilaze stvarima potpuno pogrešno – na način kog nije bilo, po rečima moje pokojne bake, “u krstu sveta”.

Još gore od toga, upravo takav pristup se spremno i rado prenosi u medijima. Ishrana „pre i nakon treninga“, „optimizacija“ i „particioniranje“ nutrijenata kako bi se povećalo njihovo usvajanje (za nekoliko procenata!), uz obavezan temelj od “više manjih obroka tokom dana, od kojih svaki treba da se bazira na belančevinama”. Ali gle čuda – već više od tri godine ne jedem ni pre ni nakon treninga (vrhunska jeres za svakog “eksperta”), bez i najmanjih problema u pogledu performansi i zdravlja. Nisam “pojeo sebe”, nisam oronuo, nisam iscrpljen, spavam odlično, osećam se još bolje – a poživeo sam i da napišem ovaj članak!

Ako birate da i dalje slepo verujete savetima koji se kose sa elementarnom logikom, jasno je da nema potrebe da čitate dalje. Ukoliko, međutim, nameravate da zaista doprinesete sopstvenom zdravlju, ostanite tu. U ovom i sledećem članku razmotrićemo neke stvari o gladi i, posledično, ograničenom postu, koji ne samo da ne štete, već znatno doprinose poboljšanju zdravstvenog stanja.

Post i glad

Osećaj stvarne gladi je izuzetno teško objasniti. Nisam siguran da ga je iko od nas ikada iskusio. Svakako smo osetili neugodnost u okolnostima sprečenosti da jedemo kada smo to želeli, ali prava glad je rezervisana za one koji nisu jeli danima ili čak i nedeljama, i nisu sigurni kada i gde će uslediti sledeći obrok.

Razmislite: većina ljudi postaje primetno „gladna“ ako je prošlo više od 2 ili 3 časa bez jela. Tokom tog vremena oni su, međutim – metabolički posmatrano – u stanju sitosti. To znači da organizam još uvek obrađuje hranu unetu poslednjim obrokom. Drugim rečima, u sistemu još uvek postoji neiskorišćena energija od poslednjeg obroka, a već osećaju dovoljnu “glad” da bi ponovo jeli. Kako je to moguće?

Smatram da je to naučena reakcija na splet metaboličkih, društvenih i podsticaja okoline u vezi sa ishranom. Studije govore da čovek svakodnevno donese i do 200 odluka povezanih sa hranom i podvrgnut je svakovrsnim porukama u vezi sa njom. To je i razlog zbog koga po mom mišljenju skoro svaka dijeta doživljava neuspeh. Praktično je nemoguće uvek održavati svesnu kontrolu u pogledu toga šta i koliko jedemo. Previše činilaca iz okoline neprestano radi protiv nas.

Verujem, dakle, da je glad najvećim delom naučena reakcija. Naša potreba za hranom je određena kombinacijom odgovora tela na količinu hrane koju smo uneli i uma na faktore okoline (recimo, reklama ili izgleda pakovanja ili samih namirnica).

Novorođenčad nisu rođena gladna, i često ih je potrebno buditi kako bi jela tokom prvih nekoliko dana života. Postepeno navikavamo da jedemo u određenim terminima ili sa određenim ljudima. Navikavamo da imamo određenu zapreminu hrane u želucu, kao i na uživanje u određenim namirnicama.

Prema članku u časopisu Scientific American Mind, napisanom od strane psihijatra Olivera Grimma, skorija istraživanja sugerišu da su zavisnost od droge i periodi neumerenog, potpuno raspuštenog jela veoma slični po “neurobiološkim pokazateljima” – mozak reaguje na hranu na isti način na koji bi reagovao na teške opijate.

Iz ličnog iskustva sa postom, mogu vam potvrditi da se bez većih neugodnosti naviknete na osećaj. On postaje neizmerno podnošljiviji kako se telo navikava na potpuno prazan stomak. Nisam siguran da li je to stoga što se brže prebacujemo iz stanja sitosti u stanje posta, ili je u pitanju samo navikavanje na prazan stomak. Šta god da je u pitanju – postaje lakše. Čak i ako tokom posta osetite “glad”, osećaj gladi ne traje duže od nekoliko minuta (upravo sada ga osećam!).

Prijatelji i poznanici koji su uveli periode posta listom navode osećaj “slobode” tokom dana. Periodi posta često se vezuju za stanja pojačane pažnje, usmerenosti, kreativnosti i takmičarskog duha. Lično daleko najbolje treniram kada je od zadnjeg obroka proteklo više od 12 sati. I ne samo to, oslobođenost od obaveze da organizujete dane oko obroka znatno doprinosi osećaju neomeđenosti trivijalnim.“Postim zarad povećane fizičke i mentalne efikasnosti“, govorio je Platon. Tome jednostavno nema šta da se doda.

Zdravstvene dobrobiti posta

Iz neposrednog iskustva, kao i u radu sa klijentima spremnim na eksperimente, zaključio sam da je kratkotrajan (jedan do tri dana) povremeni post ne samo efikasan i jednostavan način za smanjivanje ukupnog iznosa kalorija, a time i neželjenih telesnih masnoća, već da je povezan i sa mnoštvom psihofizičkih dobrobiti.

Ali da se ne držim samo ličnog iskustva – desetine objavljenih studija pokazuju kako kratkotrajni povremeni post omogućava :

• Smanjenje nivoa telesnih masti i težine
• Održavanje mase skeletnih mišića
• Smanjenje nivoa glukoze u krvi
• Smanjenje nivoa insulina i povećanje njegove osetljivosti
• Povećanje lipolize i oksidacije masti
• Povećanje nivoa adrenalina i noradrenalina
• Povećanje nivoa glukagona
• Povećanje nivoa hormona rasta.

Siguran sam da ćete se složiti kad kažem da je lista zaista impresivna. Ono što zapanjuje je da se mnoštvo ovih dobrobiti primećuje već nakon 18 časova posta. Kada bi farmaceutska industrija osmislila i proizvela pilulu koja omogućava navedene dobrobiti, imala bi proizvod koji vredi milijarde evra godišnje.

U sledećem članku ćemo se bliže pozabaviti nekim od navedenih efekata.