Smešna pravila iz teretane – teatar apsurda, šale i komike
#1 U svakom trenutku 80% vežbača radi biceps
Osvrnite se oko sebe. To je upravo ono što ćete videti. Velika je verovatnoća da će osoba koja je upravo kročila u teretanu prvo pristupiti zagrevanju sa nekoliko serija nekog od pregiba za biceps. Čovek bi pomislio kako je biceps svakako najznačajniji mišić – zaboravimo mišiće struka, nogu, vrata, čak i mišiće ispravljače kičme, svi oni su od sekundarnog značaja pred najmanjim i istinski najbeznačajnijim od svih mišića. Vrhunac smejurije i komike nastupa kada primetite da neko po čitav sat vežba bicepse nastojeći da ih „pogodi iz najrazličitijih uglova“. Cirkus!
#2 80% vežbača nikad ne radi čučnjeve
Pod „čučnjevima“ ne podrazumevam nakaradne pokrete koji podsećaju na čučnjeve a izvode se na Smith mašini, sjajnoj spravi za rapidno podsticanje bolova u leđima i kolenima. Koristi se i silesija potisaka pod raznim uglovima, kao ekstenzije i pregibi, iskoraci i vežbe za aduktore i abduktore. Sve, i iz svakog zamislivog ugla – samo ne ona jedna i jedino potrebna, vežba koja zamenjuje sve ostale drugo i trećerazredne pokrete.
#3 Od 20% vežbača koji rade čučnjeve, 80% njih se pri izvođenju vežbe nikada ne spušta ispod paralele
I kada je reč o paraleli, oni je tumače na pogrešan način. Iz nekog ezoteričnog, nedokučivog razloga paralelna pozicija je konačna granica dosega, izvan koje počinje terra incognita koja zauvek van svakog interesovanja i ambicije. Razlog je, naravno, vrlo jednostavan: ako se spusti ispod položaja paralelnog sa tlom, onda iz tih bezdanih dubina treba i ustati – a to je đavolski teško sa opterećenjem koje je po svaku cenu nakarikano da izgleda respektabilno, ali ne dopušta „snagatoru“ kome nedostaje polovina snage da pokaže koliko je zaista snažan slab. S tim u vezi je sledeće pravilo:
#4 Dubina čučnja je obrnuto proporcionalna opterećenju
Kako se težina približava granici od 180 kg, dubina spuštanja prilazi 15 cm. Posmatrajte samo. Što više ploča ide na šipku, serija za serijom se izvodi sa što plićim radijusom pokreta. Poslednja serija obično predstavlja pravu šalu i komiku, uz spuštanje od nekih 15-20 cm. Dakako, pošto nekako treba zabašuriti neproporcionalnost između težine i plitkosti, to se čini – a kako drugačije – nego vikanjem, uzdisanjem, i vraćanjem opterećenja uz što više buke na stalak, uz obavezno huktanje pri kome, kako reče Balašević, vežbač „mlati glavom sav zajapuren k’o vepar“..
#5 Što vežbač koristi veća opterećenja, rastu izgledi da nosi kapuljaču – čak i ako je u teretani sasvim toplo
Time se verovatno želi naglasiti sopstvena individualnost, različitost, kako je reč o nekoj vrsti „monaha vežbanja“, „ratnika“ i posvećenika koji makar i tako smešnom simboličnošću izoluje sebe iz okoline koja ne deli njegove vrednosti. Kapuljaču – ili kapu, po nekom nepisanom pravilu često okrenutu unazad – obavezno prati i natmureni, namrgođeni pogled kojim se želi sugerisati da se njime, da opet navedem Balaševića, „mogu seći lubenice“. Ono što se na takvim licima vidi, međutim, više podseća na oštrinu noža za sečenje bureka.
#6 Nošenje kapuljače u teretani u kojoj je sasvim toplo je gotovo nepogrešivi indikator sklonosti ka lupanju, stenjanju, vikanju i ispuštanju svakakvih čudnovatih neljudskih zvukova
Unutrašnji razvoj ratnika mora biti u skladu sa spoljašnjim razvojem – u suprotnom je reč o potpunoj neuravnoteženosti. Ovladavanje sobom je isto tako važno kao i ovladavanje veštinom. Fizički aspekti vežbanja su metode spoljašnjeg treninga ali unutrašnji, suptilni razvoj ličnosti tokom procesa napredovanja je redovno katastrofalno zanemaren. Zato su „monasi vežbanja“ i „ratnici teretana“ potpuno bez mogućnosti da kontrolišu svoje bazične reakcije na vežbe. Nisu čak u stanju ni da postave ploču na šipku a da to ne uključuje nepotrebno lupanje i stvaranje što veće buke, čime pokazuju da im je očajnički potrebna pažnja spolja koju, ako već ne nečim drugim, najlakše mogu da privuku svekolikom nekulturom, larmom i džumbusom.
#7 Poklonike Crossf(sh)ita ćete trenutno prepoznati po paradnoj uniformi: pripijenim majicama dugih rukava i dugim helankama, preko kojih (!?) nose majice na kratke rukave (po mogućstvu sa zvučnim sloganima: „Bez izgovora“, „Sam protiv sebe“, i slične banalnosti) i svakojake drečave šortseve. Ukoliko tog dana ne nose paradnu, tu je uniforma za svaki dan, koja obavezno uključuje urnebesno smešne dokolenice.
Treba li reći još nešto? U pitanju su pravi paradni primerci – gizdavi spolja, a iznutra slomljeni povredama. Samo danas sam u pozadini ovlaš načuo razgovor tri pripadnika te (u pravom smislu reči) sekte: jedan se žalio na bolove u kolenu, drugi u ramenu, a treći na bolove i u kolenu i ramenu, ali i lumbalnom delu. Važno je da se izgleda – pa, u najmanju ruku „neobično“. Ukoliko se desi da se provuku u uobičajenoj odeći za vežbanje, prepoznaćete ih po tome što ne prestaju da pričaju o crossf(sh)itu. Ne kaže se uzalud da CF ima dva pravila: 1. „Uvek pričaj o CF-u!“, i 2. Uvek pričaj o CF-u!“ Urnebes u svakom smislu!
#8 80% vežbača nikada ne radi zgibove
Zgibovi su po tome kao čučanj za gornji deo tela. Samo što kod zgibova postoji i jedinstveno opravdanje po kome ih vežbač teško radi usled svoje prevelike mišićne mase, koja mu onemogućava povlačenje naviše. Kod većine ne postoji ni to opravdanje – jednostavno su lenji da se potrude oko njihovog savladavanja, jer im je „teško“.
#9 80% onih koji rade zgibove ne podižu bradu iznad šipke
Nepisano pravilo izvođenje vežbi u teretanama glasi: „ako je poznat nejefikasniji i najkorisniji deo pokreta, onaj koji ima najjjači učinak i najdublje dejstvo na mišić – nemojte ga raditi“. Ma koliko to ovako napisano delovalo suludo, to je upravo ono što se neprestano čini. Ako je potrebno dostići tačku istezanja koja je najvažnija – upravo to se ne radi. Ako je, s druge strane – kao kod zgibova – potrebno dodatno kontrahovati mišiće u gornjoj krajnjoj tački, to se, naravno, nikako ne radi. Teatar apsurda na i oko šipke za zgibove!
#10 90% izvođača zgibova pod zgibovima podrazumeva mahnito izvođenje trzavih pokreta i svakovrsnih izvijanja i mlaćenja nogama u vazduhu
Kao kod čučnjeva: nikada do dna pokreta, nikada do vrha. Kako odmiče serija, spuštanje je sve pliće, a radijus pokreta se skraćuje. I ne samo skraćuje, već biva savladavan pod sve luđim uglovima i uz sve mahnitije trzaje koji podsećaju na nevoljne konvulzije žaba izloženih elektricitetu na časovima biologije iz osnovne škole, sa sve urnebesnim vožnjama bicikla po vazduhu u cilju podizanja po svaku cenu.
#11 80% vežbača pod sklekovima podrazumeva karikaturu od vežbe koja se uvek radi što je brže moguće, uz što obilnije korišćenje gravitacije i inercije, ali nikada duboko do tla i nikada do ispravljenih ruku
To su nova pravila za izvođenje sklekova: obogaljeni radijus pokreta od oko 10 cm, savladavan u što je moguće bržem tempu. Tako da vežbač za 15 sekundi uradi 10-15 „sklekova“. Pravim tempom i u pravilnom radijusu bi za to vreme trebalo da uradi samo 3, što bi bila klinička smrt za njegov ranjivi ego.
#12 Niko ne radi čučnjeve bez kaiša. Niko ne radi mrtvo dizanje bez gurtni i kaiša. Niko ne radi ništa bez rukavica za trening
Prava opsednutost drangulijama i bespotrebnim džidžudžadžama. Obratite pažnju da su sve to spoljašnje tričarije, nešto što se stavlja na sebe, a nikako ne dolazi iz sebe. Ne trebaju vam gurtne – jačajte hvat držeći šipku bez njih. Ne treba vam pojas – jačajte mišiće trupa postepenom progresijom opterećenja. Ne trebaju vam rukavice – koristite gustu mrežu nervnih završetaka na dlanovima da vam ojača hvat, nemojte je izolovati materijalom rukavica. Ne treba vam spoljašnja podrška u vidu svakojakih štaka, već unutrašnja potpora. Redovno sam izvodio mrtvo dizanje sa 205+ kilograma bez kaiša, gurtni i rukavica – i bez kape.
#13 90% vežbača neprestano nešto gricka, žvaće, pije – ili priča o hrani.
Kada sam počinjao da vežbam to niko nije radio. Niko nije bio opterećen time da li je doručkovao ili ne pre, kao ni da li će jesti odmah nakon treninga – a pogotovo tokom njega. I, znate šta? Ti momci i ti ljudi su bili nedodirljivi etaloni čvrstine nasuprot sadašnjoj sveopštoj raspekmeženosti i razmaženosti „nesalomivih“ „ratnika“ i „monaha“ koji se psihički slamaju ukoliko, zamislite, „nisu uneli 30 g proteina pre treninga“! Vlada paničan (paranoičan!) strah od vežbanja na prazan stomak, a sve više i od vežbanja tokom koga se stomak ne dopunjava bilo „proteinskim čokoladicama“ (kakav naziv!) bilo proteinskim šejkovima ili energetskim pićima (da ne bi kojim slučajem došlo do pada šećera u krvi!). Čak i izrazito gojazni ljudi na traci za trčanje neprestano nešto žvaću. Opet, umesto da dopuste biohemiji organizma da sažvaće sopstvene masnoće, oni žvaću nešto spoljašnje.
