Strah (1) – predosećanje nepoznatih ograničenja

Strah postoji u svima nama, svi živimo sa njim – to je neporeciva činjenica. Međutim, nemojte ni na trenutak pretpostavljati kako je, ako se nečega plašite, taj strah korisno upozorenje koje će vam pomoći. Jedino dobra procena prethodnih iskustava omogućava dobre odluke – a upravo dobre odluke su ono što će vas spasti.

Zbog čega, na primer, mislimo da ćemo biti povređeni ako padnemo sa velike visine? Sećamo se koliko je bolelo kada bismo pali sa stolice ili bicikla kada smo bili deca. Zbog toga predviđamo da će pad sa velike visine beskonačno umnogostručiti taj bol.

Sećam se da sam kao dete bio prestrašen kada sam prvi put pokušao da skočim u vodu sa za mene tada značajne visine. Da sam bio zaista uveren da je mogućnost ozbiljne povrede veća od mogućnosti uspešnog skoka, da li bih uopšte skočio? Naravno da ne. Morate da živite i delujete uprkos strahu, kakav god taj strah u osnovi bio. Ako bih se uplašio da pozovem devojku na prvi sastanak, kasnije bih se osećao glupo zbog toga. Ukoliko bih ustuknuo pred bilo kakvom formom pritiska ili zlostavljanja zbog toga što se plašim, strah i frustracija ostajali bi u meni satima i danima kao dokaz neuspeha u preduzimanju akcije. Strah nije pravi pokazatelj opasnosti – to može biti jedino iskustvo podvrgnuto vrednovanju. Ako dozvolite da vaš svet bude okovan strahom, strah vas je već savladao.

Strah je po definiciji defanzivan i reaktivan. Pre pomenutog skoka u vodu, kao i tokom njega, kroz glavu mi je prolazilo samo „Šta treba da radim? Šta treba da radim? Šta treba da radim?“ Što više razmišljate o strahu, više prigušujete sopstveno razmišljanje. Znamo da misao prethodi svakoj akciji – tako posmatrano, ukoliko trošite svoje misli na strah, smanjujete dostupnost misli potrebnih za preduzimanje efikasne akcije. I, kao rezultatat, imaćete manje sposobnosti da uspešno nađete izlaz iz situacije u kojoj ste se našli.

Jedan ratni veteran je jednom prilikom izjavio: u borbi, mozak se pretvara u vodu i teče iz ušiju. Ozbiljna, intenzivna vojna obuka ima za svrhu upravo to – jer, ako ne znate kako da izađete na kraj sa njim, strah će vas potpuno blokirati. Jedna od mojih klijentkinja imala je upravo taj problem. Odlučna da dovede svoje telo u red i uspostavi istinsko samopoštovanje, nakon što mi je izložila svoja očekivanja i planove, dobila je detaljan plan treninga i ishrane. Svaki obrok bio je veoma jednostavno koncipiran i, kako bi joj sama svrha programa bila razumljiva, do detalja razložen po vrstama nutrijenata i ukupnom iznosu kalorija iz svakog od njih. Jednostavno, trebalo je samo da sledi propisane korake, bez i najmanje potrebe za nagađanjem i razmišljanjem. Pripremila se odlično – snabdevena suplementima koje sam joj preporučio, i detaljnim planom svakog koraka – postizanje uspeha predstavljalo je, činilo se, puku formalnost, i samo pitanje nekoliko meseci.

Ali, umesto da lagodno i uverena u uspeh priđe sprovođenju plana, kod nje se javila narastajuća nelagodnost kako je, po njenim rečima, sve više razumevala sveobuhvatnost pristupa i programa. Kao što sam rekao, program je bio veoma jednostavan, zasnovan na osnovnim principima nutricionizma ali, umesto da ga tako doživljava, ona je počela da razmišlja o svemu onome što bi moglo da pođe loše i zbog čega bi mogla doživeti neuspeh. Iz dana u dan, sve više vremena je provodila u razmišljanju o tome na koje sve načine bi plan mogao propasti i, bukvalno, rekla mi je kako joj i pomisao na trening izaziva nervozu. Pošto smo, nakon prvih sesija, radili na principu telefonskih konsultacija, postajalo mi je očigledno da je „strah od svega toga – treninga, ishrane“ poprimao sve veće razmere. Nakon što bi saslušala moje uputstvo da sutradan samo sledi najjednostavnije preporuke i pridržava se treninga (za koji sam se lično uverio da je sposobna) i ishrane (za koju nije bilo potrebe za nagađanjem, jer sve je jednostavno i tačno naznačeno), ona bi, umesto da kaže „Hoću!“ rekla samo „Potrudiću se.“ To treba da vam ukaže na stepen blokiranosti koji izaziva strah – ni najjednostaviji plan za koji je neko i više nego u stanju da ga sprovede postaje nešto što više uopšte nije sigurno. Ono što joj je bilo potrebno je način za slamanje tog straha, razumevanje njegove prirode, a potom i konačan prolazak kroz njega i ostavljanje straha za sobom.

Strah je predosećanje nepoznatog ograničenja. Što je više nepoznatih faktora, veći je i strah. Nepoznato zašto, kada, šta, gde, ko ili koliko mnogo više utiču na strah nego stvarni zadatak ili opasnost. Što manje kontrole imamo veći je i naš strah. Zbog toga iznenađenje često prerasta u strah.

Pretpostavimo da odrastate u nestabilnom okruženju, kao što je na primer porodica alkoholičara, gde su stvari koje se dešavaju potpuno nepredvidljive. Kako rastete, uočavate da postoje određeni indikatori ponašanja, ali dok ste još veoma mladi ne možete jasno da pretpostavite šta je sledeće što će alkoholičar učiniti. Jasno, jer sve je još izvan sfere vašeg iskustva. Ne znate koliko će boleti ono što će se desiti, kada će nastupiti, šta će se konkretno desiti. Gotovo uvek to vas zatekne i iznenadi a, kao što smo rekli, koreni straha su upravo u iznenađenju. Što više straha nosite u svojim mislima, više straha se odatle prenosi u um i telo, tako da ste manje sposobni da razmišljate. Manje sposobnosti razmišljanja znači i manje sposobnosti delovanja. Strah izaziva povlačenje, udaljavanje od nečega. Ako mislite „uzmakni, povuci se“, i telo će vam slediti takve misli. Ukoliko uhvatite sebe u sličnim mislima, obratite pažnju na govor sopstvenog tela u tim trenucima i otkrićete da ste povijeni, zgrčeni, kao da težite da smanjite površinu svoje izloženosti okolnostima.

Iznenađenja se događaju u životu, ali to nije isto što i reći kako je život pun iznenađenja. Ukoliko živite na takav način, bez planiranja svojih najbazičnijih akcija, živite život kroz puko reagovanje na događaje. Ako kažete sebi da ćete samo reagovati na ono što vam se dešava, sigurno ćete se suočavati sa sve više straha.

Svi znamo da je nemoguće sve u životu držati pod kontrolom ali, kao što je istina da kada je to neophodno možemo da podnesemo mnogo više bola nego što bismo i pomislili, istina je i da možemo da kontrolišemo mnogo veći deo svog života nego što mislimo. Svakodnevno se susrećem sa ljudima koji žive tako kao da žele da u svojim rukama drže možda samo 20 procenata svojih života i da im je to sasvim dovoljno. „Moram da idem na posao ujutro.“ Dakle, ustanete i odete na posao. Zapanjujuće je da ljudi sve vreme, na ovaj ili onaj način, drže život u svojim rukama, ali toga nisu svesni, ponašajući se kao da se ne radi o njihovom, već o ko zna čijem životu (još jednom citiram filozofa Milana Kangrgu, i njegov sjajan izraz za takve ljude – „šverceri sopstvenih života“). Takođe, uopšte ne pokazuju spremnost da preuzmu kontrolu nad najvažnijim stvarima koje žele od života. Da parafraziram reči jednog motivacionog psihologa – zapanjuje kako ljudi provode mesece planirajući dve nedelje svog godišnjeg odmora, a ne ulažu ni najmanje vremena u planiranje sopstvenog života. Mnogo lakše je reći kako niste u stanju da kontrolišete zaista bitne stvari nego reći „Moram to da imam pod kontrolom, kako bih mogao da u potpunosti preuzmem odgovornost za svoje akcije. Svakako da ne mogu da kontrolišem druge ljude niti okolnosti, ali mogu da kontrolišem svoje akcije u tim situacijama.“ Najčešće je to i više nego dovoljno.

Verujte mi kada vam tvrdim da imate sposobnost da poboljšate ishod svake situacije sa kojom se suočite. Postoje tri elementa koji, objedinjeni, stvaraju određeni ishod. To su stvari koje treba uvek da imate na umu i upravo njima ćemo otpočeti sledeći članak.