Smisao i suština vežbanja

U knjizi „Američki Šaolin“ (American Shaolin), Matthew Polly opisuje dvogodišnje iskustvo boravka u čuvenom manastiru zarad ovladavanja sobom kroz savladavanje različitih aspekata kung fua. (Ukoliko volite putopise, knjiga je odličan prikaz kineske provincije, običaja i navika na početku devedesetih, u godinama otpočinjanja transformacije Kine iz zaostale države u ono što sada poznajemo.) Na kraju knjige, opisujući ponovni susret sa poznanicima iz manastira deset godina kasnije, pominje i zajednički odlazak na festival i takmičenje u izvođenju takozvanih „formi“ kung fua (donekle analognih katama u karateu):

„Nakon banketa, zajedno smo otišli da gledamo tradicionalno takmičenje u formama. Učesnici su pretežno bili mladi učenici, ali postojala je i seniorska kategorija, u koju u kung fuu spadaju svi iznad četrdeset godina. Većina seniora bili su instruktori kung fua iz različitih škola. Svaki je bio burno i srdačno pozdravljan od strane svojih učenika. Čovek koji me je, međutim, najviše impresionirao, bio je seljak u svojim sedamdesetim, čija seda kosa je bila osuta sa nekoliko crnih vlasi. On nije nosio skladnu svilenu odoru ostalih takmičara. Nosio je ono što je svakog dana nosio tokom rada: debelu plavu pamučnu jaknu, sive pamučne pantalone i tradicionalne crne patike za kung fu. Njegovo oružje bilo je pudao, veliki štap sa debelim sečivom na jednom i vrhom koplja na drugom kraju. U pitanju nije bio laki pudao za predstave, napravljen od šupljeg drveta sa tankim sečivom radi povećane lakoće pokreta – bila je to tradicionalna verzija od debelog drveta, sa zarđalim čeličnim sečivom, od vrste koja se nasleđuje sa oca na sina.

Njegova tehnika nija bila sjajna – bilo je jasno da neće osvojiti jednu od prve tri nagrade – ali kretao se sa određenom gracioznošću. Dok je lagano manevrisao pudaom oko tela, napredujući uz i niz podlogu savijenih leđa, iznenada sam shvatio da je on radio na toj formi tokom najmanje šezdeset godina, što je značilo da ju je vežbao tokom japanske invazije, tokom Građanskog rata, tokom zabrane kung fua, tokom Kulturne revolucije, i tokom kapitalističke eksplozije bogatstva. Po grubosti njegovih šaka i duboko izboranom tenu njegovog lica, bio je ili farmer ili fizički radnik tokom čitavog svog života – surovog života od jutra do mraka koji lomi kičmu. Ali nekako je našao vremena da istraje u svojoj vežbi.

Sve to me je prekrilo talasom neočekivane emocije. I, dok sam ga fotografisao, shvatio sam da moram da držim aparat blizu lica kako bih skrio suze koje nisu prestajale.“

Potrebno je zaista biti beskrajno površan i dozlaboga neosetljiv a da opisana scena ne izazove emotivni odgovor. Pročitao sam je nekoliko puta – nije bilo načina da je na drugi način smestim u izrazito uzbuđenu i ushićenu svest.

Sada uporedimo to sa primerom iz jednog u beskonačnom nizu tekstova koji se mogu naći na internetu, a posvećeni su vežbanju šta mislite čega? Naravno – ruku. Obratite pažnju na uvod i obrazloženje razloga zbog kojih je vredno vežbati ruke:

„Razlozi zbog kojih muškarci žele velike ruke:

  – da izgledaju dobro u majici kratkih rukava (o, moj Bože!)

  – devojke vole velike ruke (kakve „devojke“?)

  – pokazatelj snage (nikad nisu bile niti će biti!)

  – čine isticanje sebe lakšim (isticanje čega – svakako ne isticanje inteligencije?).“

(Opaske su, naravno, moje.)

Eto, dakle, slike i prilike pretežnih razloga i motivacije za „vežbanje“ – da bi se impresionirali drugi. Odakle to potiče, iz kojih dubina ponora nesigurnosti i nezadovoljstva  sobom, koje vode potrebi da se poveća sopstveni značaj u tuđim očima.

To je upravo isto ono „Kako zategnuti zadnjicu?“, „Kako izgledati lepo na plaži?“, ono nakaradno „Spremite telo za leto!“, „Oblikujte noge za nekoliko nedelja!“  – zar to ne zvuči beskrajno isprazno, banalno, trivijalno – sve sâme karikature smisla koje se prodaju kao njegova esencija?

Osobe koje imaju tako oskudno viđenje, a samim tim i oskudna očekivanja od vežbanja, svakako nisu one sa kojima želim da radim. Jer šta to govori o njima do činjenice da su željni instant stimulansa, instant pristupa, instant rezultata – beskrajno površnih, plitkih zahvata? Svega onoga što kod mene izaziva trenutnu mučninu i snažno, najdublje gnušanje i odbojnost.

Matthew Polly završava knjigu okončavanjem scene sa takmičenja:

„Kad sam imao dvadesetjednu, najviše sam se divio fantastičnim veštinama monaha. Želeo sam da budem isto tako dobar u nečemu, bilo čemu. Ali dok sam gledao tog starca, ono što me je najviše impresioniralo bila je posvećenost. Ona je bila to što je omogućilo čitavoj kulturi da opstane – i sada grabi napred – uprkos traumama. Dok je završavao svoju vežbu, ono što sam želeo bilo je da volim nešto, bilo šta, neustrašivo kao što je on očigledno voleo šaolinski kungfu.“

Ništa bolje ne opisuje sâmu suštinu vežbanja, njegov istinski smisao. On se ni ne dotiče samoisticanjem, dopadanjem drugima, šepurenjem i kaćiperenjem, radom na „privlačnom izgledu“. Njegov smisao je posvećenost, dugotrajnost, neodvojivost od egzistencije, i to tokom čitavog života. Kao i kod starca iz knjige, koji je „uprkos surovom, životu od jutra do mraka koji lomi kičmu, nekako našao vremena da istraje u svojoj vežbi“, iz jednostavnog, najprostijeg, najprirodnijeg razloga – zato što je to iskreno, neustrašivo voleo. Reč je o poštovanju sebe, ali ne zaljubljenosti u sebe. Reč je o dubokom poverenju u sebe, a ne skrivanju nepoverenja iza potvrđivanja od strane drugih. Reč je o ostvarivanu odnosa sa sobom koji traje decenijama, do kraja života, a ne do sledećeg leta, sledećeg odlaska na plažu, sledećeg fotografisanja, sledećeg pokazivanja u javnosti.

Ako ne pristupate telu  sa takvim stavom, vi zapravo ne vežbate, već samo pokrećete telo ili opterećenja. A nazvati puko pokretanje tela i pomeranje opterećenja vežbanjem je isto što i nazvati nasumično tipkanje po tastaturi pisanjem. Takvo tipkanje će bez sumnje proizvoditi tekst, ali on neće imati nikakvog smisla – biće samo besmisleni niz znakova koji zagušuje stranicu. Toliko o takvom „vežbanju“.

Gde je, dakle, suština vežbanja – u isticanju bicepsa, butina, zadnjice pogledima drugih, ili u najneposrednijem dodiru sa sobom, iz dana u dan, u vremenu i prostoru izdvojenom za sebe, osvojenog samo za sebe, i čitavog života s ljubavlju građenog i nadograđivanog za najdragocenije delove sebe?