Hardcore je stanje uma

Neki od najboljih sportista na svetu dolaze sa samog dna. Sviđalo vam se to ili ne, negde, u nekom podrumu ili garaži, neko baš sada trenira deset puta „naloženije“  od vas, iako od opreme raspolaže samo sa nekoliko bučica i ravnom klupom i stalcima za čučnjeve. Možda čak nema ni tegove, već podiže neku tešku gredu ili balvan, ili betonske blokove povezane šipkom.

Upravo dok ovo pišem, negde u nekoj zemlji trećeg sveta neko trči bosonog – i znate šta? Istrčao bi, i možda čak i pobedio, na nekom velikom maratonu bez skupe opreme i pomodnih patika.

Baš sada neko negde trenira na jeftinom biciklu, neko ko bi oduvao fensere na skupocenim mašinama odevene u papagajsku odeću.

Negde baš sada postoje ljudi koji žude za nečim toliko da ih ništa, nijedna zamisliva stvar, neće zaustaviti! Bodibilderi bez proteinskih suplemenata, bez vitamina, čak i bez madraca za spavanje, a koji su jači i izgledaju bolje od nas.

Često mi nedostaje stara teretana iz Bačke Palanke. Prva u kojoj sam vežbao, prva koju sam video uživo. Godinama nisam znao za drugu teretanu. Bez klima uređaja. Bez toaleta (to se obavljalo pre polaska na trening ili nakon njega). Bez devojaka (žene su imale izdvojen večernji termin). Nije mi padalo na pamet da teretane imaju solarijume i proteinske šejkove. Kad sam prvi put, kao student, stupio u veliku teretanu u Novom Sadu, bio je to kulturni šok. Devojke, muzika, suplementi i desetak različitih mašina za leđa ili grudi. Kako je sve to izgledalo fantastično – raspoložive mogućnosti su delovale neograničeno!

„Izgledalo fantastično“. „Delovalo neograničeno.“  Znaci navoda – jer vremenom sam shvatio mnogo toga. Između ostalog da najružnije i najoskudnije opremljene teretane proizvode najlepša tela i najčvršće karaktere – u svakom pogledu najbolje rezultate. Ono što im nedostaje u opremi višestruko uzvraćaju  atmosferom i izgradnjom mentalnog sklopa vežbača koji se, svedeni na najnužniji minimum, dovijaju da iz njega na svaki način izvuku najviše. Nema razmaženosti, nema podrazumevanja udobnosti. Koža na klupama je napukla; sunđer se negde istanjio i neudobno je za sedenje ili ležanje; ploče i šipke su zarđale, pa na dlanovima ostaju tragovi rđe i miris metala; kosa klupa ima fiksiran ugao; broj sprava po mišićnoj grupi ne prelazi dve.

Ništa ne bih voleo više nego da je teretana u kojoj radim sa klijentima poput moje stare teretane. Gde su ljudi ostavljali jedni druge na miru i nisu neprestano čavrljali. Gde nije bilo televizijskih ekrana (ko dolazi u teretanu da između serija gleda televiziju, kada se treba mentalno pripremiti za sledeću seriju?), nije bilo sterilne, atrofirane pop muzike (isključivo ljuti rock). Gde je vladao ozbiljni mentalni sklop vežbača u teretani sa ograničenom opremom. Gde je svaka glupost ignorisana, jer svako je dolazio sa jednim jedinim razlogom – da bude jači i veći.

Teretana ume da zbuni. Ljudi lako podležu obmani velikog izbora i ne znaju koji trening da sprovedu jer ne znaju odakle da počnu i šta od gotovo neograničenog broja mašina da koriste (predlog za razmišljanje – ništa, možda?). Tako i trening, koji bi uvek trebalo da je jednostavan, i koji bi idealno trajao možda samo 35 minuta, potraje i 80-90 minuta (da ne pominjem i zloglasni kardio!).

Ono što uvek savetujem je da trening organizujete oko ograničenog broja vežbi i sa relativno fiksiranim iznosom opterećenja. Smestite se kraj šipke i ploča i nekoliko bučica i ostanite uz njih tokom čitavog treninga.

Na primer, izvedite čitav trening u power racku. Da vidimo šta nam je u tom slučaju na raspolaganju:

Grudi/leđa: zgibovi, mrtvo dizanje, veslanje u pretklonu (pothvatom i nadhvatom), puloveri, sklekovi, ravni i kosi potisci. Za vežbanje grudi i leđa u power racku ne treba više od 45 minuta. Visok intenzitet, potpuna usmerenost i pokreti za koje većini fensera u teretani ne pada na pamet da izvode.

Noge: čučnjevi, iskoraci, iskoraci na klupu, mrtvo dizanje ispravljenim kolenima, Džefersonovi čučnjevi – i više nego što je potrebno, pa stoga nema razloga da se muvate po teretani.  Precizno izvedite svoj intenzivni trening i – kući!

Ramena: potisci, prednja podizanja šipkom, uspravno veslanje.

Ruke: pregibi šipkom, zgibovi obrnutim hvatom, ležeća i sedeća triceps opružanja šipkom, potisci uskim hvatom, uski sklekovi. Uvek možete doneti par bučica  i uraditi triceps opružanja iza glave jednom rukom, pregibe bučicama, hammer pregibe.

Sve to možete da uradite na jednom mestu, sa šipkom i (ako treba) nekoliko bučica. Nemojte čak ni da  svako malo idete do stalka za bučice kako biste ih menjali – postavite sebi izazov da izvučete apsolutni maksimum iz jednog para od 14 ili 16 kilograma. To će, oslobodivši um bespotrebnog komplikovanja, omogućiti da se usmerite na jedino što treba da radite – da održavate trening intenzivnim!

Pojam „hardcore“ je izvikan preko svake mere. Svaka šuša nosi majicu na kojoj piše „Go hard or go home“, a sve što rade u teretani je mlitavo premeštanje sa mašine na mašinu, slikanje selfija, nameštanje kačketa ili kapuljače pred ogledalom i beskonačno traganje za pesmama na muzičkom plejeru uz, kad je o vežbama reč, najveće zadržavanje na mašinama za biceps i triceps.

Ali hardcore je stanje uma, i nema veze sa teretanom i opremom. Zaboravite na opremu i okolinu i nastojte da razvijete upravo takvo mentalno stanje jer ima ljudi koji, sa mnogo manje resursa nego što ih imate vi, postižu mnogo bolje rezultate u razvoju tela.