Bez iskušenja nema vrline

Osoba A se hvali kako retko proverava telefon, odmahujući glavom jer „ljudi su tako zavisni od uređaja“.

Osoba B se oseća odlično jer nikad ne gubi živce i ne ulazi u rasprave.

Osoba C se ponosi svojom predanošću moralu, seksualnom neporočnošću i ispravnošću.

Svaka nalazi zadovoljstvo svojim karakternim dostignućima.

Ali da li bi trebalo?

Jer, šta ako se ispostavi da osoba A nikad nema potrebu da proveri telefon zato što nema prijatelja koji bi joj poslali poruku? Da osoba B nikad ne plane i ne poludi zato što ni za kim i ni za čim ne oseća bilo šta dovoljno snažno da bi je navelo na burniju rekciju? A osoba C, seksualno ispravna i čista, nikad i nije imala osobu zainteresovanu za sebe?

Da bi nešto bilo istinska vrlina, mora biti odabrano. A izbor ne postoji sve dok nema i određene vrste suprotnosti – alternative, iskušenja. Moralna ispravnost i čvrstina se često mešaju sa prostim nedostatkom prilika i mogućnosti.

Svako uvek zamišlja da bi, u nekom etički zahtevnom scenariju, baš on bio heroj, pobunjenik i mučenik. Zamišljamo da bismo baš mi bili onaj jedan Nemac koji bi poveo otpor protiv nacizma. Ali, statistički, skoro sigurno ne bismo.

Lako je držati se seta vrednosti kad one ne zahtevaju ma kakvo odricanje i rizik, borbu protiv suprotstavljenih nagona ili okolnosti.

Iako je svakako bolje negovati vredne misli i namere nego se prepuštati onim nedostojnim, neophodno ih je i držati u ramu trezvene poniznosti – biti svestan da one trenutno postoje samo kao hipotetične mogućnosti, kao i da se puni temelji identiteta ne mogu oslanjati na hipotetično.

Da naše vrednosti ne postaju vrline sve dok nisu podvrgnute iskušenju.