Odugovlačenje ne vodi napretku
Ukoliko ste perfekcionista, verovatno ste i neko ko, makar i nesvesno, naginje odugovlačenju. Možda odlažete rad na nečemu sve do poslednjeg trenutka, a potom se žalite kako vam nije ostavljeno dovoljno vremena. Upravo perfekcionisti – oni koji odugovlače – su majstori izgovora kako ih prekratki rokovi sprečavaju da stvari urade na kvalitetan način.
Ali daleko od toga da je to jedini vid odugovlačenja – mada je dugo vremena on predstavljao i moje lično utočište svaki put kada bih nastojao da, umesto sopstvene organizacije i odgovornosti, krivicu prebacim na spoljašnje okolnosti. Drugi vid odugovlačenja javlja se kao sporo, puzeće osećanje stalnog premora, zbog koga osoba uvek zaostaje za rokovima, obavezama i planovima. Ta osoba zbog toga govori sebi da je potrebno samo da se opusti i sakupi svoju energiju za veliki korak koji sledi. Ali, ovakvo odugovlačenje se potpuno razlikuje od istinske relaksacije, koja je ono što je u sličnoj situaciji zaista potrebno. Ono ne čuva ni vreme ni energiju – baš suprotno, ono dodatno crpi obe stvari, ostavljajući osobu ispunjenu sumnjom u sebe, kao i gomilom iluzija.
Svi smo veoma zauzeti. Svakog dana postoji gomila stvari koje treba uraditi, ljudi sa kojima treba da se sastanemo ili samo razgovaramo, planova da ispunimo, poruka da napišemo i pročitamo. Ako osećamo da ćemo gotovo zauvek imati previše toga, previše obaveza koje čekaju da ih obavimo, najjednostavnije je zaključiti kako smo preopterećeni. Ali – pažljivo razmislite o ovome – žestoki, pa čak i herojski rad na problemu ne služi nam na čast ukoliko smo taj problem stvorili mi sami. Kada većina ljudi zaključuje da su pod pritiskom i preopterećeni, oni u stvari žele da veruju kako pritisci i problemi nisu stvoreni od strane njih samih. U najvećem broju slučajeva, međutim, istinski pritisak je nastao nakon što se stvarima koje treba obaviti nije pristupilo na vreme. Umesto da osoba bude proaktivna dovoljno rano, ona odugovlači sve dok postavljeni rok ne postane uzrok frustrirajuće krize.
Najbolji način da izbegnete zamke odugovlačenja je odluka da preduzimate makar i najmanje korake ka svojim ciljevima. Ljudi uglavnom odugovlače usled straha i nedostatka samopouzdanja a onda, ironično, postaju još uplašeniji kako je vremena za posao sve manje.
Ukoliko se želi ostvarivanje velikog cilja u jednom koraku, to obično dovodi do neuspeha. Koristeći banalan primer: pokušajte da progutate 300 grama bifteka u jednom zalogaju, i ugušićete se. Morate da ga isečete na manje komade, i pojedete jedan zalogaj za drugim. Ista stvar je i sa ostvarivanjm ciljeva. Aktivan pristup postizanju ciljeva sastoji se u sagledavanju svakog od njih i njegovog usitnjavanja na manje delove. Na taj način, svaki mali zadatak koji vodi ka konačnom cilju postaje svojevrsni mini-cilj. Uz ovaj pristup, cilj postaje ostvariv. Ako tokom rada na mini-ciljevima i dođe do mini-grešaka, njih je daleko lakše ispraviti. Uz to, ostvarivanjem svakog od ovih mini-ciljeva, vaše samopouzdanje i motivacija jačaju zbog svesti o njihovim pozitivnim ishodima za koje ste upravo vi zaslužni. Koliko god ovo jednostavno i prosto zvučalo, mnogo frustracija i neuspeha uzrokovano je kada ljudi pokušaju da „zagrizu više nego što su u stanju da sažvaću“ – pristupajući zadacima nedovoljno pripremljeni, sa veoma ograničenim resursima i u nemoguće kratkim rokovima.
Dva velika straha koja podstiču odugovlačenje su strah od nepoznatog i strah od neuspeha ili mogućnosti da se ispadne nesposoban. Treći strah – onaj od uspeha – se često previđa. Mnogo ljudi – više nego što biste u prvi mah pomislili – se plaši uspeha jer on nosi dodatnu odgovornost koja deluje preteško za prihvatanje. Na primer, uspeh postavlja uzor izuzetnosti, koja zahteva stalan dodatni trud da bi se održala i spremnost na preduzimanje rizika. Uspeh, bez ogovarajućeg samopouzdanja ili uverenosti da je zaslužen, takođe može da stvori osećanje krivice, tako da je postizanje visokih rezultata samo privremeno.
Težnja za ostajanjem u sigurnoj zoni proseka i umerenosti može, ukoliko joj to dopustite, biti primamljivija od činjenja neophodnih koraka da se stvari urade sada i na pravi način. Nemojte biti jedna od bezbroj osoba zadovoljnih prosekom, i dajte sve od sebe da spoznate svoje istinske sposobnosti. Odugovlačenjem da otpočnete sa tim, u suštini odlažete i jedini istinski resurs kojim raspolažete – svoj život.
