19.12.2016. Momir Iseni

Poštovanje se mora zaslužiti

 

dc294ac8fa49708721c3a338e45d126c_mutual-respect-ftw-mutual-respect-clipart_600-400Različiti ljudi od vežbanja očekuju različite stvari.

Tako, nekim ljudima trening služi da, recimo, pokazuju novi model svojih slušalica.

Ili, da demonstriraju držače za ajpod ili telefon postavljene oko nadlaktice.

Da se hvale cenom novih patika i izlažu smešnu šarenu opremu kaćipereći se poput pauna. Često su tu i svakojake komične vunene kape, kačketi i kapuljače, iako je u teretani sasvim toplo.

Za mnoštvo drugih ljudi vežbanje zapravo predstavlja trenutke pauze između – za njih mnogo važnijih – serija četovanja ili beskonačnih prolazaka kroz plejlistu muzike koju slušaju.

Mnogim ljudima je teretana idealno mesto za fotografisanje i postavljanje slika na društvene mreže (nakon čega između serija sledi besomučno proveravanje broja lajkova). Za njih je teretana prvenstveno lokacija za snimanje, a tek potom za eventualno vežbanje.

Mnogo njih se redovno čekiraju pri dolasku u teretanu nastojeći da pokaže kako uredno dolazi i vredno radi: „Vidite, evo ja ću da vežbam!“. Po pravilu, međutim, izostaje sledeći, ključni deo rečenice – „Ali nemam snagu (mišiće, brzinu, gipkost) da to i dokažem.“ Sve što ima su samo slike i potvrde o čekiranju u teretani.

Dobar broj vežbača provodi u teretani više vremena jedući i pijući nego vežbajući (provodi li, s druge strane, i više vremena za trpezom jedući ili vežbajući – pitanje je sad!)

Da ne pominjem one koji ulažu znatnu energiju i vreme deleći savete uokolo iako ih niko i ne pita za njih.

Primećujem da sve više maha uzima i jedan živopisni ritual. Devojke – ali i sve više momaka – između serija vežbi lagano hodaju teretanom odsutno prelazeći dlanovima i prstima po svojoj zadnjici i zadnjem delu butina, pritom krišom gledajući da li ih neko posmatra, u komičnom (ili zastrašujućem, zavisi kako posmatrate – ja sam to nalazim uznemirujućim) ritualu izlaganja sebe, koji bi valjda (mada ne znam po kojoj logici), trebalo da nekom bude privlačan.

 

Kao suprotnost navedenim vežbačima, sve ređe se nalazi vežbač koji, potpuno van trendova i pomodarstva, i bez potrebe za besmislenim dokazima vrednovanje od strane sebi sličnih:

– ulazi u vežbaonicu bez telefona,

– ne obraća pažnju na muziku (jer toliko je usmeren na trening da je nije ni svestan),

– nije zainteresovan za komunikaciju sa ostalima, izuzev učtivog javljanja,

– nosi svoj dnevnik treninga i beleži šta radi, kako bi nadmašio prethodni trening,

– ima zadat okvir trajanja treninga, i jasan plan svega što treba da uradi,

– odlazi kući čim završi trening, umesto da, nemajući preča posla, provodi dodatne sate u beskorisnim razgovorima,

– ne viče, ne stenje i ne lupa privlačeći pažnju, i vraćajući tegove na svoje mesto.

 

Ne kažem da svako ne treba da vežba onako kako misli da je najbolje i kako njemu odgovara. I najveći lenjivac koji odabira da provodi nedelje i godine gledajući fudbal i pijući pivo sa „ortacima“ ima svako pravo na to. Ali kada mi, međutim, neko sugeriše – što je sve učestaliji fenomen – da i on zaslužuje isti stepen poštovanja kao i neko ko sve to vreme radi na sebi, to mi strahovito smeta.

Obratite pažnju, rekao sam, navodeći te promotere jednakih vrednosti, „zaslužuje poštovanje“. Svako od njih veoma svesno zanemaruje osnovnu stvar. Poštovanje se mora upravo zaslužiti – za njega nije dovoljno samo biti i postojati, već sa tim postojanjem treba nešto i raditi. Umesto toga, zato što znaju da je zaista zaslužiti, osvojiti poštovanje nešto veoma, veoma teško, oni su smislili da je u redu da jednostavno zahtevaju poštovanje, koje valjda treba da se podrazumeva samo po sebi.

I to, gle čuda, sve više prolazi! Opšte nametanje klime prema kojoj svako zavređuje poštovanje je drski pokušaj nasilnog građenja iluzije i istovremenog pritiska da se u nju bespogovorno veruje (ako se možda ne veruje, važno je da se barem pretvara i pokazuje da se veruje!). Hajde, nek neko zakorači s mosta u prazan prostor i, dok pada, neka samo govori sebi kako nije ništa strašno, jer on zapravo samo nastavlja da hoda.

U vreme sveopšteg nametanja takozvane „političke korektnosti“ (kad čujem taj nakaradni izraz istog trenutka mi pripadne muka) neprestano i nemilosrdno se nameće ideja kako su svi manje više jednaki, manje više vrede isto i stoga zaslužuju isto, pa treba da prema svakom imamo isti odobravajući stav. Prema tome, dve grupe vežbača koje sam naveo na početku su iste, dostojne iste vrste poštovanja. Vratite se opet na njihove karakteristike. Ako mi neko kaže da su takve razlike nebitne za vrednovanje karaktera vežbača – da isto vredi onaj koji samo dolazi i onaj koji dolazi i radi, onaj koji samo priča i onaj ko ne priča ali radi, onaj koji samo kukumavči i onaj koji umesto toga radi, onaj koji govori da hoće i onaj koji pokazuje da hoće, onaj koji se redovno čekira ali neredovno daje sve od sebe i onaj koji uvek daje sve od sebe, onaj koji je došao da se slika i onaj ko je došao da vežba – pa samim i tim i poštovanja i divljenja (odnosno podsmeha) koje neko zaslužuje, pitam: kako je to uopšte moguće?  Kakav je to izvitoperen koncept, kakvo jednačenje neuporedivog, kakvo nivelisanje trivijalnog i suštinskog? Kakav je uopšte um osobe koja zahteva takvo poravnavanje?

Primećujem sve više onih koji su otvoreno uznemireni kad čuju ili vide da za određene ljude, uključujući i sve one vežbače sa početka teksta (a s pravom se kaže „kakav si u jednoj oblasti kojoj se posvećuješ, takav si i u svim ostalim“), pokazujem duboko nepoštovanje, odnosno podsmeh i/ili ironiju. Po pravilu sledi sada pomodno pitanje „Zašto hejtuješ te ljude?“ Potpuno pogrešno – oni su se samo u tom trenutku pojavili kao predmet razgovora, a ja sam izneo svoj stav o njima. Širi se neka psihoza da je veoma neumesno izneti svoj stav o nekome ako on uključuje podsmeh i neodobravanje. Ne znam za vas, ali mene to uznemirava. Čim malo bolje pogledate oko sebe, prepoznaćete mnogo onih koji su se, da tako kažem, „primili“ na tu priču, najverovatnije samo zato što je sada moderna, „in“ ili „trendi“, a pogotovo, kako oni to najviše vole da kažu – „hip“.

 

Što se mene tiče, za određene ljude i određene navike nikad neće biti poštovanja. Pa ja nastojim da bežim što dalje od takvih, i okružim se društvom onih koje zaista poštujem!

Naravno, prepoznajem da ti „šverceri sopstvenih života“ postoje – ali za njih, kao ni za one koji to od mene zahtevaju – nikad neću prepoznati poštovanje.


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *