09.02.2015. Momir Iseni

Budnost – preduslov napretka

Uživajte u ovladavanju budnošćuU proleće 1988. godine, baš u vreme kada sam otpočeo sa redovnim vežbanjem, u tada popularnom časopisu posvećenom bodibildingu i borilačkim veštinama živopisnog imena „Karate bilder“ se, uz uobičajene članke o vežbanju pojedinih mišićnih partija, našao i jedan naizgled potpuno netipičan – o meditaciji. I to ne u odeljku o borilačkim veštinama, već onom posvećenom bodibildingu. Čak ga je i napisao bivši Mr. Olimpija, Frenk Zejn, opisujući svoja isključivo pozitivna iskustva sa meditacijom. Umesto usmeravanja misli na određenu mantru, što sam smatrao jednim od preduslova meditacije i što me je samo po sebi odbijalo, Zejn je predložio jednostavno obraćanje pažnje na brojanje udaha i izdisaja. Brojati do deset, pa početi iznova. Kada biste izgubili kontrolu, dozvoljavajući zalutalim mislima da naruše usmerenost na deset uzastopnih udisaja, vratili biste se na početak i počeli iznova. Preduslov istrajavanja u toj aktivnosti bilo je, naravno, strpljenje, ali i nešto za mene potpuno zbunjujuće. Zejn je, naime, naglasio kako je, da bi proces imao smisla i vodio um na dublje nivoe (delta i teta), neophodno ne biti previše opušten, jer tada će misli lutati potpuno razulareno, ali ni previše rigidan i ukočen, jer to je stanje koje ne omogućava napredak. Progres u ovladavanju meditacijom je, po svemu što je Zejn nagovestio, vodio ka zaista impresivnim dostignućima: izdvajanju iz stvarnosti, svesti o sebi i okruženju spoznatoj sa neke druge, više ravni, nemogućnosti da se to duboko stanje svesnosti naruši bilo kojim zvucima iz okruženja kojeg je osoba u dubokoj meditaciji svesna ali koje na nju ne ostvaruje nikakav uticaj. I, nešto za mene potpuno fantastično, njegova konstatacija kako dvadesetak minuta duboke meditacije osvežava organizam u meri u kojoj to čine sati sna.

Gotovo da nije ni potrebno pominjati kako sam požurio da što pre krenem sa režimom. I, naravno, kao što možete i pretpostaviti – doživeo sam neuspeh. Nekoliko nedelja bilo bi najviše što sam uspevao da sastavim, u nekoliko pokušaja koje sam te, i tokom nekoliko narednih godina, načinio u cilju podizanja svesti na viši nivo. Suočen sa svakodnevnom bujicom misli koje su napadale sa svih strana, odvlačeći um ka sanjarenjima i uvlačeći ga u spirale iz kojih sam se izvlačio nakon nekoliko sekundi prilježnog brojanja udisaja, postao sam svestan da je i naizgled najjednostavnija aktivnost kao što je brojanje udisaja zahtevala stepen kontrole uma koji nisam imao, čineći svaku naredno seansu sve većom nelagodnošću i nametnutom obavezom prema kojoj sam osećao sve veći unutrašnji otpor. Svakodnevno suočavanje sa ograničenošću i neadekvatnošću sopstvenih sposobnosti doživljavao sam kao izrazito neprijatno iskustvo. Shvatajući ga, naravno, potpuno pogrešno. I zaboravljajući na meditaciju tokom decenija koje su nastupile, povezujući je sa sopstvenom nevičnošću i nesposobnošću da je shvatim i priđem joj sa strane koja će omogućiti napredak.

Tokom pomenutih decenija, ne prestajući sa vežbanjem, vremenom sam stekao sposobnost sve veće kontrole nad, mislio sam, sopstvenim telom. Umeće da se osete vežbani mišići, osećaj za pravovremeno aktiviranje odgovarajuće grupe mišića koja će određeni pokret nastaviti od tačke u kojoj je sinergistička grupa popustila, povećana sposobnost prepoznavanja pokazatelja koje organizam šalje kao signale nedovoljnog i neadekvatnog odmora – sve to me je, kao što sam rekao, navodilo da pomislim kako stičem kontrolu nad telom. Međutim, tek pre dve godine sam shvatio kako sam treningom koji sam do tada izvodio u različitim vidovima, ali uvek uz korišćenje spoljašnjeg opterećenja, zapravo učio organizam i um da upravljaju – spoljašnjim opterećenjem. Naravno da je za to bilo neophodno uspostaviti i ojačavati i neku vrstu kontrole nad sopstvenim telom i umom, ali sve do trenutka kada sam u potpunosti odustao od korišćenja bilo kog vida spoljašnjeg opterećenja i posvetio se isključivo savladavanju pokreta koji izazivaju telo da progresivno savladava sve zahtevnije veštine, nisam shvatao šta znači imati istinsku kontrolu nad sobom. I, posledično, koliko stepen povećane budnosti nad funkcionisanjem tela podstiče promene i u ostalim aspektima – izmenjenim navikama u ishrani, suptilnim promenama u načinu doživljavanja stvarnosti oko sebe, izmenama prioriteta i opšteg vrednovanja nekih do tada naizgled nepromenljivih temelja svetonazora, pa čak i naizgled od telesnosti potpuno udaljenih oblasti kao što su na primer književni afiniteti i muzički ukus. I sve to uz nesvesni povratak na 1988, i postulate koje je Frenk Zejn još tada pomenuo u svom članku: kontrolu daha, njegovog toka prilikom izvođenja vežbi i potpunu usmerenost na aktivnost kojoj sam posvećen. Starogrčki filozof Heraklit je izjavio kako „priroda voli da se skriva“. Upravo tako nas život neprestano podseća kako nikada ne postoji samo jedan put do željenog cilja. Tako se i pokazalo da, mada se meditacija povezuje sa ostajanjem u nepomičnom položaju i usmeravanjem svesti na jednostavnu ritmičku kadencu, put do povišenog stanja svesnosti može da vodi i preko aktivnosti koje se obavljaju uz pokrete. Otkrio sam, naime, da potpuno usmeren i kontrolisan pokret, uz svest o dahu koji se prilkom njega uzima i ispušta, mene mnogo brže vodi fantastičnom osećaju usmerenosti ka unutra, zajedno sa ispunjenošću koje njegova vremenom izraženija spoznaja donosi. (Uz kontrolisan pokret, otkrio sam da je, međutim, istovremeno neophodna i određena kontrolisana nepomičnost, ali o tome kasnije.)

Dva najmoćnija ključa za uspešnu kultivaciju fizičkog razvoja su savladavanje veština disanja i budnosti. Reč koja u svojoj osnovi znači disanje je aspiracija. Ona je naravno nadrasla svoje izvorno značenje, označavajući i nastojanje, težnju, usmeravanje snaga ka nečemu. Upravo na taj način meditativna praksa brojanja udisaja postaje aspirativna. Svesno dišemo, sa aspiracijama ka većim visinama, koje se dostižu postupnim usavršavanjem. Isto tako, uz odgovarajući pristup treningu, podvrgavamo se disciplini aspiracije koja nalikuje meditaciji – putem krajnje budnosti i svesti o svakoj i najsuptilnijoj nijansi pokreta prečišćavamo i poboljšavamo sebe i u obliku i u funkcionalnosti. Sve dok vežbamo sa potpunom svesnošću, ne postoji vododelnica, nema razdvajanja ovih aspekata.

Osnovna karakteristika istinskih posvećenika usavršavanju je njihova istrajnost i postojanost – poput posvećenosti pažnje na svaki dah i pokret, sat za satom, dan za danom, mesec za mesecom, iz godine u godinu – jer ključno je biti strpljiv u napredovanju. Nakon skoro dve godine ustrajnog razvijanja određenih pokreta došao sam do stepena na kome ih radim na nivoima koji su mi se na samom početku puta činili gotovo nedostižnim. Kod nekih pokreta sam još daleko od savladavanja, ali sam put i stepen do koga sam do sada došao doneo je nemerljive koristi u uspostavljanju i održavanju kontrole nad umom i telom. Ne postoji alternativa svakodnevnom pokušavanju savladavanja određenog pokreta i postepenom razumevanju da, bez obzira na to što se iz nedelje u nedelju ili iz meseca u mesec doživljavaju neuspesi, um i telo neprekidno beleže fine promene u osećaju i doživljaju pokreta, predlažući tanane nove načine i neprestano nastojeći da pronađu odgovore kojima bi savladali izazove. Sve dok jednog trenutka, nakon meseci ili, kao kod pojedinih pokreta, nekoliko godina, u divnom času otvaranja još jednih vratnica spoznaje sopstvenih novih granica, pokret ne bude naš.

Samo nezreli i iskompleksirani jure da rade „teže i žešće“, teže da se „ubiju i razvale“ bez kontrole nad tempom sopstvenog napredovanja i sposobnosti da odlože zadovoljenje i uživaju u koracima umesto u skokovima, daleko pre no što su za to spremni. Površni i oni sa amaterskim mentalnim sklopom su neredovni i kampanjski pristupaju vežbanju sa pogubnim mentalitetom „sve ili ništa“ – zbog čega večno hodaju u mestu izmrcvareno se vukući ka ničemu. Lek za sve to? Težiti budnim, posvećenim, progresivnim treninzima.

Korak po korak - ka neprestanom napretkuJoš jedna od ključnih stvari za uspešan, usmeren napredak je dinamičan, otvoren, lepršav i fleksibilan duh, koji čini čuda za dugovečno ostajanje u progresivnom treningu. Pod dinamičnim podrazumevam duh spreman na promene i radostan pri suočavanju sa njima. Ovde ne mislim na komične individue koje imaju potrebu da neprestano menjaju programe vežbanja – to nikako nisu promene koje će vas odvesti daleko! Promene koje vode daleko su one koje se nameću same po sebi kada, recimo, ovladate jednim pokretom i dođete do stepena na kome, ako želite dalji napredak, morate poći na stepenicu više i savladati komplikovaniji izazov. Duh spreman na promene ne okleva kod ovakvih raskršća – jer shvata da je alternativa stagniranje – i, kao što sam maločas pomenuo, raduje im se jer shvata da se prethodnim radom, koji ga je doveo na prag novog uspona, izborio za retku privilegiju da se nađe u takvoj prilici. S druge strane, kao sušta suprotnost ovakvom duhu, duh koji bi sve da menja čim postaje teško i izazovno i koji bi se rađe večito batrgao (reč „kaljužao“ zapravo više odgovara takvim kreaturama) na početničkim nivoima silesija različitih treninga i vežbi, zapravo je duh krutosti, učaurenosti, nepomičnosti i okorele, tupe lenjosti.

Dalje, ako zaista želite da dugoročno dostižete nivoe kojima ćete biti ponosni – opustite se! Moji klijenti su, bilo da vežbaju sa spoljašnjim opterećenjem ili ne, u početku mahom iznenađeni kada ih tokom izvođenja zahtevnih vežbi ili pokreta podsećam da opuste mišiće lica, da zadrže neutralnost i svesno izbegavaju grimase, neprestano vraćajući misli ka unutra. Ko posmatra moj trening, nikada mi na licu neće uočiti bilo kakvu grimasu – sa strane sve izgleda veoma lagano, gotovo neopterećujuće. Okretanje ka spolja, izbacivanje energije umesto njeno usmeravanje unutra je važan pokazatelj istinske kontrole nad telom. Lice koje ne pokazuje grčeve, grimase ili očajničko naprezanje, već zadržava neutralnost neporecivo dovodi do postojanog i održivog napretka. Primer: nakon skoro pa dve godine konačno sam uspeo da savladam ono što zovem „mostom između dva stajanja“. Naime, iz stojećeg položaja, potrebno je saviti se unazad i doći u položaj mosta, a potom, iz nepomičnosti tog položaja, kontrolisano se uspraviti natrag u stojeći položaj. Kao i svaki novi pokret koji će uskoro biti potpuno savladan, u prvim danima i nedeljama njegovog izvođenja se dešava da jednom prilikom sve teče savršeno glatko, a sutradan veoma teško, kao da nije bilo onog juče. Upravo u takvim slučajevima, a oni su neminovnost, jer proces učenja o telu ima svoje zakonitosti, od ključnog značaja je svest o kontroli. Naime, vremenom sam shvatio da je, u danima kada sve teče glatko, moje lice potpuno opušteno tokom izvođenja vežbe – u tom slučaju telo postaje upravo onoliko zategnuto koliko je neophodno za tečno izvođenje vežbe (ni previše ni premalo, da parafraziram Zejna). U suprotnom, kad god bih imao poteškoća sa uspravljanjem, postajao bih svestan izvesne unutrašnje napetosti koju bih, između ostalog, osetio i kao izvesno zatezanje lica. Jednostavnim, svesnim opuštanjem lica, pri prvom sledećem pokušaju telo bi postalo gipkije i oslanjalo se na sopstvenu urođenu inteligenciju. To važi za sve vežbe, bili u pitanju sklekovi na jednoj ruci, čučnjevi na jednoj nozi, zgibovi, bez izuzetka. Čak i u slučaju klijenata sa kojima sprovodim izuzetno oštre metaboličke treninge, neprestana svesna kontrola opuštenosti lica (dok je često ostatak tela potpuno zategnut) čini čuda za poboljšanje performansi i znatno mentalno relaksiranje koje je veoma dobrodošlo pri treninzima metaboličkog ubrzanja. Zato sklonite tu mrgodnost sa lica – grimase vam neće pomoći da ojačate, samo će vas načiniti dodatno napetim i kočiti vaš napredak. Rigidnost i previše ozbiljno shvatanje stvari su najveći neprijatelji aspiracijama ka kontroli i snazi. Opustite se i posvetite „prosvetljenom vežbanju“.

Pojam inspiracija se originalno odnosio na čin disanja ili duvanja u nešto, sa spiritualnom konotacijom prenošenja određene više istine. Sada se pojam inspiracija odnosi na potrebu da se čini nešto izuzetno kreativno ili sposobnost da se drugi pokrenu na prevazilaženje svojih trenutnih ograničenja. Ono što svakako inspiriše je i dostizanje fizičkog trijumfa kao rezultat posvećenog, istrajnog i uvek budnog vežbanja. A to nipošto nije rezervisano samo za osobe koje su prirodno snažne i imaju genetske predispozicije toliko izražene da ne moraju naporno da vežbaju kako bi dostigli visoke nivoe snage. Ako gledate na duže staze i težite istinskom napretku i ovladavanju nad sobom i svojim telom, imati prosečne predispozicije ne znači apsolutno ništa. Ako osoba koja je do srednje škole bila najdeblji dečak u razredu i ima izraženu sklonost ka gojaznosti uspeva bez i najmanje potrebe za izgovorima, onda to svakako možete i vi! (Govorim o sebi, naravno.)

Stalna posvećenost razvijanju neposrednog iskustva i osluškivanju sopstvenog tela (i misli) je najvažniji element u neprekidnom usavršavanju. Poruka koja nikada ne gubi na vrednosti je: verujte sebi, sledite svoje instinkte i – uz disciplinu – stići ćete do cilja. Kaže se da umetnost teži opštem kroz detaljno ispitivanje određenog. Kako bi uspela u tome, često joj je potrebna veštački ograničena postavka. Isto je i sa pristupom vežbanju o kome govorim. Ako vežbate koristeći ograničene resurse, neprekidnim sve dubljim svesnim ulaženjem u postavke koje ste odredili i povećavanjem kontrole nad umom i telom koji uz to idu, neminovno ćete se naći na putu ka univerzalnom, što ćete videti u svakoj oblasti svog života. „Sve stvari proističu jedna iz druge, i nestaju jedna u drugoj… u skladu sa poretkom vremena“, rekao je Anaksimander, presokratovski starogrčki filozof (između ostalog, izveo je prvi zabeležni naučni eksperiment), u svom delu „O prirodi“. Robert Henri, proučavalac umetnosti i filozof je, u delu „Umetnički duh“, ohrabrivao umetnike da neprestano tragaju za stanjem svesnosti u kome će imati čvrst „dodir sa temeljima prirode, duhom života, konstruktivnom silom, tajnom rasta, kao i razumevanje relativnog značaja stvari, poretka i ravnoteže“. Ne mogu da na lepši način formulišem osnovne težnje kojima svako onaj ko nastoji da istinski unapredi kvalitet svog vežbanja i samog života neizostavno mora da posveti pažnju. Jer jedino tako, zalazeći sve dublje u suštinu, postajaćate istinski umetnik razvijanja i kultivisanja spoznaje za koga na postoji neka površna razmeđa između tela i duha.

U trenutku kada zauzmete početni položaj za vežbu, udahnete, opustite lice i zategnete telo taman koliko je potrebno, načinili ste izbor da načinite još jedan korak na putu ka ovladavanju sobom. Zbog čega zahtevati išta manje od svakog udaha i pokreta, tokom svakog ponavljanja u svakoj seriji svake vežbe koju izvodite na svakom treningu?


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *