Will Smith, i strah kao ključ napretka
Siguran sam da svi znate ko je Will Smith. Rep muzičar i dobitnik nagrade Gremi, zvezda popularnog televizijskog sitkoma, glumac dva puta nominovan za Oskara. Osam njegovih filmova uzastopno je zaradilo preko 100 miliona dolara. Smith je i uspešan filmski i televizijski producent. Jasno je da govorimo o osobi koja razume mnogo toga o preduslovima stvaranja i načinima da se bude uspešan.
U nedavno datom intervjuu, Smith je otkrio jednu od tajni svog uspeha koja će vas možda iznenaditi: to je sumnja u sebe.
Po sopstvenim rečima, Smith „ne može da umakne svojim strahovima“. Kad god oseti strah, međutim, on ne uzmiče od njega. Naprotiv, direktno se suočava sa njim. Sećajući se događaja iz detinjstva provedenog na Jamajci, ispričao je kako je posmatrao ljude koji sa visoke litice skaču more. Bio je fasciniran time, ali takođe i prestrašen, jer nije umeo da pliva. Međutim, odlučio je da ne dozvoli da ga to zaustavi, pa se popeo na liticu i, nekoliko minuta kasnije, skočio. Kao što znamo, ostao je živ i zdrav.
Odlučujući uticaj na takvo njegovo ponašanje on pripisuje strahu da se neće pokazati dostojnim visokog mišljenja koje su o njemu imale majka i baka, zbog čega je usmerio svoje maksimalne napore na ispunjavanje njihovih očekivanja. Kao posledicu toga, Smith još uvek ima sumnje u sebe, naročito kada se radi o ispunjavanju očekivanja osoba do kojih mu je zaista stalo.
Povodom svog straha, rekao je: „Naučio sam da ga koristim, da obrnem tu negativnu energiju i učinim je izazovom. Nastavljam da delujem zbog toga što sumnjam u sebe. To me pokreće da budem bolji. Naučio sam da je umeće ovladavanja sumnjom u sebe i njenog kontrolisanja ključ za postizanje uspeha“.
Priznajem da je bilo perioda (i još uvek ih ima jer, kao što znamo, svaki dan je novo nastojanje da se izađe na kraj sa izazovima) u kojima sam dovodio u pitanje svoje odluke i prilazio problemu odgovarajući na njega više iz straha nego razložno. Sve to vreme zadržavao bih mirnu spoljašnjost ali, u stvari, „držao sam sam sebi fige“ kako bi stvari dostigle uspešno okončanje. U najvećem broju slučajeva, rezultati su i bili uspešni. Nekoliko puta, naravno, nisu.
Ti manje nego poželjni ishodi služe kao živi podsetnik kako ne smemo postati previše samozadovoljni, umišljeni i arogantni. Određena doza sumnje i presispitivanja je zdrav činilac svake strategije upravljanja sobom. U stvari, ona je i neophodan sastojak. To je sjajno konstatovao francuski pisac Jules Renard: „Postoje trenuci kada sve ide kako treba; ne plašite se, oni ne traju dugo“.
Dakle, tajna (možda je bolja reč „ključ“) je u tome da budemo u stanju da se prilagođavamo tim usponima i padovima, sve vreme ne gubeći iz vida naše živote, ciljeve, poslove i karijere. Kada bi trebalo da dozvolite svojim sumnjama da upravljaju vašim akcijama? Uvek! Da, tako je – baš uvek. Dobro je dovoditi u pitanje stvari koje uzimate zdravo za gotovo, kao i stvari koje još nikada niste pokušali da učinite. Nikada ne mešajte samopouzdanje sa arogancijom. Samopouzdanje nam omogućava da idemo dalje uz određene opipljive razloge zbog kojih verujemo da ćemo uspeti. Arogancija nas, s druge strane, sprečava da istinski preispitujemo svoje odluke, i gotovo uvek je siguran recept za neuspeh.
Eleanor Roosevelt dala je interesantan pogled na to: „Postajete snažniji, i razvijate hrabrost i samopouzdanje sa svakim iskustvom u kome zaista zastanete da pogledate strahu u lice. Tada ste u stanju da kažete sebi ‘Preživela sam taj užas. Mogu da savladam i sledeću stvar na putu’. Morate da činite stvari koje ne mislite da ste u stanju“.
Drugim rečima – ako uvek koristite lak i provereno bezbedan put, kako ćete uopšte saznati da li ste u stanju da uspete? Ukoliko ne dovodite u pitanje način na koji radite stvari, kako ćete otkriti šta je potrebno promeniti?
