20.04.2017. Momir Iseni

Vežbajte intuitivno

Smisao vežbanja je napredak. Vežbanje bi uvek trebalo da je progresivno – treninzi bi trebalo da omoguće postojano napredovanje u bilo čemu što smo odredili za njihov cilj. Jedna od najvećih prepreka u tome su bol ili povrede. Čini se da je povređivanje prirodan, neizbežan pratilac vežbanja. Sećam se davo pročitane rečenice,  gde jedan od tadašnjih šampiona u bodibildingu kaže otprilike: „Ako želite uspeh u razvoju tela, naviknite se da neprestano živite sa manjom ili većom boli“. Ali mora li da bude tako? Sasvim sigurno ne.

Za većinu pametnih i disciplinovanih osoba vežbanje nije poput igranja fudbala ili košarke – ne postoje spoljašnje sile, drugi igrači ili tlo koji snažnim delovanjem na telo mogu da dovedu do loma. U sličnim okolnostima nikakav trening ne može da spreči povredu. Uprkos tome, čak i bezazlena vežba poput sklekova može da izazove neugodnosti.

Zašto se povrede dešavaju tako često ? Šta možemo učiniti povodom toga? Neprestano imati na umu najvažniju stvar: telo nam sve vreme šalje signale.

To ste verovatno već mnogo puta čuli, pa čak i rekli sebi: „Znam da nije trebalo to da radim!“ Ovde ne mislim da na prostu naknadnu pamet – to znanje nam je uvek, ako pažljivo slušamo svoje telo,  na raspolaganju unapred.

Kako možete da znate unapred (imajte na umu da ne kažem „pretpostavljate“, već upravo „znate“!)? Jednostavno – morate da obraćate pažnju. Obično veoma dobro slušam svoje telo – a evo kako i vi to možete.

Slušati telo je veština

Osluškivati svoje telo je veština i, kao takva, moguće – i neophodno! – ju je usavršavati. Većina naprednih vežbača u stanju je da donekle sluša svoje telo jednostavno zahvaljujući dugogodišnjem treningu. Ali kada postanete svesni i razumete procese iza osluškivanja, postaje neuporedivo bolje. Iz vežbanja sa ovakvom vrstom intuicije se izvlače sjajni rezultati.

Čitanje ovog članka vam neće dati tu veštinu – ali njegova primena hoće. Hajde da zajedno izvedemo mali eksperiment:

Upravo sada – da, baš sada! – uradite jednu vežbu. Samo jedan ili dva čučnja ili skleka. Potrudite se da ih radite što svesnije možete. Kakav je osećaj? Najozbiljnije – razmislite o tome na trenutak. Kojim rečima biste ga opisali?

Brzo, glatko, tečno, lako, dobro?

Sporo, drhtavo, teško, bolno, zamorno, klimavo?

Obratite pažnju:

Prva grupa epiteta (i bilo kojih drugih njima sličnih) ukazuje na nešto što telu u određenom trenutku čini dobro.

Drugi skup kazuje da telu u tom trenutku pokret ne prija.

Veoma je važno imati na umu da je to samo indikator za upravo sada. Sutra stvari mogu biti potpuno drugačije.

Probajte sad neki drugi pokret i uporedite novi osećaj sa prvom vežbom. Da li jednu vežbu osećate bolje od druge? Na koji način?

Što više obraćate pažnju na ove signale biće vam lakše da ih tumačite.

Radite ono što telo želi da radi

Prva grupa epiteta opisuje pokret koji telo u datom trenutku „želi“. Zajedno sa tom „željom“ verovatno stoje i znatno manje šanse za povredu nego kada se pokret doživljava kao težak ili nametnut. I ne samo to – kad se nešto čini dobro i ispravno, to znači da ćete lakše biti u stanju da napredujete.

Daću vam jedan primer. Radim na usavršavanju striktnih sklekova na jednoj ruci. To je ozbiljan pokret. Rad na njemu često uzrokuje upale i povrede lakta zbog stresa kojem je ta oblast podvrgnuta. Zato svaki put prvo izvedem nekoliko običnih sklekova da osetim pokret.

Na osnovu  nekoliko ponavljanja mogu da zaključim da li mi telo daje zeleno ili crveno svetlo za tu vežbu. Ili je osećaj tečan ili nije. Ponekad pokret teče fantastično lako i znam da ću oboriti lični rekord. Drugi put je dobar ali ne i sjajan, i znam da ću izvesti nekoliko ponavljanja da održim tečnost pokreta. Nekad osećam da je pokret spor i težak, pa tog dana preskočim sklekove na jednoj ruci. I iako, recimo, plan treninga nalaže da danas radim sklekove a sutra mostove, osećaj težnosti i „želje“ tela je merodavniji. Ukoliko mi danas sklekovi ne prijaju a mostovi mi „leže“, mnogo je pametnije slediti tu najjednostavniju smernicu. Plan je neživa stvar, puki okvir, redosled zabeležen u svesci – mnogo je korisnije slediti redosled zabeležen u samom telu. Dan pre ili kasnije je zaista trivijalna stvar, ali ako se ne razume na pravi način može dovesti do ozbiljnih, neželjenih posledica.

Mnogo teže je slušati telo kad radite na nivoima blizu maksimuma. Zaista teški pokreti će definitivno teći sporije i biti naporniji od onih lakših. Isto tako, kad pokušavate nešto novo, možda će vam se pokret činiti čudnim ali će osećaj i dalje biti dobar za rad. Morate biti u stanju da osetite različite aspekte svakog pokreta da biste se zaista uskladili sa telom.

Svako ima iskustvo obaranja ličnog rekorda ili savladavanja teškog pokreta koji su ostvareni lako. To se možda desilo upravo zato što ste intuitivno osluškivali sebe. Svako je takođe ostvario lični rekord nasuprot telu, izvlačeći iz sebe poslednji atom snage. Ali u tome se krije problem – svaki put kad forsirate sopstvene granice, zapravo prigušujete ili isključujete signale sopstvenog tela. Ako redovno isključujete te signale i po svaku cenu nastavljate dalje – upravo tada dolazi do povreda.

Književnik William Wordsworth je rekao „Vera je strastvena intuicija“. Sledite intuiciju tela – i pokazaćete mu da istinski verujete u njega.


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>