Pearl, Mijač, Krishnamurti – i savršen trening

Ako imate za cilj istinsku fizičku transformaciju, dostići ćete je objedinjavanjem rada sa opterećenjem, metaboličkog treninga i pravilne ishrane u strukturisan program. U tom procesu svesni um može vam biti najbolji prijatelj ali i najogorčeniji protivnik. Ključ kako kratkoročnog tako i dugoročnog uspeha svakog programa leži u efikasnosti svakog pojedinačnog treninga. Drugim rečima: bez obzira na sadržaj samog treninga, da li su ciljevi – unapred isplanirani, naravno – tog specifičnog treninga ostvareni? Da ili ne? (Odgovori tipa „Ne, ali…“ i slični nemaju ni najmanjeg značaja – merodavno je isključivo jednostavno„Da“ ili „Ne“!) Osnovni cilj kome ozbiljan vežbač teži je da postane strastveni, zagriženi kolekcionar „Da“ treninga.

Svako ko je ostvario napredak, transformaciju i uspeh u bilo kom aspektu vežbanja posvedočiće da je cilj povezati dugu, neprekinutu seriju uzastopnih kvalitetnih treninga – poput niske bisera. Odgovarajući mentalni stav u stanju je da pretvori loš u dobar trening – a dobar u izuzetan. Još jednom: uspeh u ostvarenju željene transformacije gradi se na temeljima uspešnosti konkretnih, produktivnih pojedinačnih treninga. Šta podrazumevam pod produktivnim?

– Produktivan trening podstiče željeni aspekt napretka (hipertrofiju, snagu, izdržljivost…), oslobađa endorfine i podstiče oksidaciju masnoća. Postojeće granice performansi su dostignute ili prevaziđene. Imajte na umu da se te granice menjaju iz sata u sat, iz dana u dan i od treninga do treninga.

– Svaki trening predstavlja jedinstvenu priliku da se napreduje u nekom obliku i na neki način. Ukoliko se pitate na koji način i u kom obliku biste mogli da napredujete – ili ste gotovo dostigli zenit svojih psihofizičkih potencijala (u šta čisto sumnjam) ili ste još vrlo daleko od optimalnog treninga (što nije loše – jer postoji gotovo neograničen prostor za napredak!).

Svi opipljivi fizički rezultati proishode iz produktivnog treninga. Jednom kada se ovlada veštinom uspešnog oblikovanja treninga koji donosi rezultate, dešavaju se fantastične stvari: trauma planski izazvana treningom oslobađa pravi plimni talas hormona. Endorfini se mešaju sa adrenalinom stvarajući osećanje oduševljenja i trijumfa. I, mada su vežbani delovi tela zapravo fizički oštećeni vežbanjem, oslobođeni talas hormona dovodi do povišenog osećaja mentalne oštrine, svesnosti i percepcije.

Produktivan trening i optimalno fiziološko naprezanje pokreću i psihološki korisne promene koje se najčešće zanemaruju. Svaki put kada sebe suočite sa do tada novim, za organizam neuobičajenim fizičkim zahtevima – potrebnim za dostignuća ravna sopstvenim ograničenjima ili onima koji ih nadmašuju – utišaćete glas u umu koji neprestano teži da vam kontroliše misli i akcije. Prema nekim istraživanjima, prosečna osoba ima do 60000 misli dnevno (upravo tako – do šezdeset hiljada!). Kako trening odmiče, vrhunski vežbač (a ovde ne mislim isključivo na vrhunske sportiste) je sve manje preokupiran bujicom neusmerenih misli, dopuštajući treningu da ga obuzme nečujnom čarolijom. Istraživanja pokazuju da mentalno opterećenje negativno utiče na fizičko opterećenje jer aktivira iste one delove mozga koji su angažovani tokom mišićnih kontrakcija. Naravno, svaki vežbač koji se žali na muziku u teretani, razmenjuje SMS poruke između serija ili ćaska sa drugim dokonim vežbačima je daleko od ovoga o čemu razgovaramo.

Kasnih osamdesetih, u vreme kada sam počinjao sa treningom u teretani, pročitao sam članak o legendarnom Mr Univerzumu Billu Pearlu, čuvenom između ostalog i po tome što je svakodnevno vežbao u 4 sata ujutro. Naravno, prosečan svet je smatrao da tako rani trening predstavlja izuzetno redak primer snage volje – kako je neko pomenuo, istovetan stajanju ispod ledenog vodopada. Međutim, tajna je bila mnogo jednostavnija – ti ranojutarnji treninzi bili su, zahvaljujući lučenju endorfina, često i vrhunac čitavog dana. Pearl je ustajao u 3:30 zbog toga što je to voleo, a ne iz dužnosti. Nije mogao da dočeka svoj sledeći neverovatn trening! Po sopstvenim rečima, obožavao je čistoću vežbanja u rano jutro. Trenirajući na samom početku dana, mogao je to da radi bez žurbe, na pravi način i da okonča trening na vreme pre no što bi ostatak sveta uopšte i ustao. Dostizao bi i održavao povišeno, stalno prisutno osećanje svesnosti delovanja tokom izvođenja vežbi. „Vreme između serija bitno je kao i same serije“, njegove su reči koje od tada nisam zaboravio (a pominjem ih u vezi sa maločas pomenutim dokonim vežbačima). I, kada bi dostigao krajnju usmerenost i našao se u toj zoni optimuma, izvođenje vežbi postajalo bi nauporedivo efikasnije. Tokom decenija vežbanja sa opterećenjem šest puta nedeljno, Pearl je stekao sposobnost da uđe u tu zonu tokom prvih pet minuta treninga.

Mada istinske unutrašnje mentalne podsticaje ostavljamo za poslednje serije, izvođene sa najvećim opterećenjem (ne najvećim isključivo u smislu težine, nego bilo kog konkretnog aspekta na kome sportista radi), jer je sve što prethodi toj konačnoj seriji svojevrsna priprema – obično, pre serije (ili serija) sa maksimalnim opterećenjem izvode se 2-4 serije zagrevanja/aklimatizacije – kako zagrevanje prelazi u aklimatizaciju, vežbač se sve više koncentriše na pronalaženje zone u kojoj tehnika izvođenja vežbe prosto klizi, jer na osnovu prethodnog iskustva zna da je dostizanje gotovo savršene tehnike neophodno za unapređenje performansi. Potpuna, stoprocentna usmerenost mentalnih sposobnosti na jedini zadatak – tehničku perfekciju – je elementarni čin koncentracije. Usmerite se na tehniku, nastojeći da se pokrećete sve skladnije. To znači razvijanje sposobnosti stvaranja tenzije i čvrstine kao i usmeravanje na kvalitet umesto na puki obim treninga.

Uspeh treninga određen je uspehom ili neuspehom u ostvarenju planiranih ponavljanja ili opterećenja u poslednjoj seriji. Samo poslednja serija je dovoljno intenzivna da pokrene adaptivni mehanizam koji dovodi do povećanja performansi – sve ostalo je, kao što sam rekao, samo priprema za „glavnu tačku programa“. Kako zagrevanje i aklimatizacija odmiču, vežbač postaje sve više koncentrisan, usmeren i agresivan. Ovde nikako ne mislim na najjeftiniji mačoizam očitovan u huktanju, vikanju, urlanju i gotovo vrištanju, u lupanju opterećenjem i bacanjem tegova i ploča nakon završene serije (po mogućstvu sa navučenom kapuljačom trenerke usred tople teretane i što namrštenijim izrazom lica) – to nije ništa drugo do jadna slika potrebe da se privuče pažnja (a čime nego hukom i bukom kad pameti nema, je li?) – nego na osećaj potrebe, hitnje za otpočinjanjem serije kontrolisane i usmerene ka unutra. Sopstveno iskustvo govori mu da kada se agresivnim, bazičnim emocijama dozvoli da dođu do izražaja – ali ne previše, već upravo u meri u kojoj je to neophodno – to će unaprediti performanse treninga. Citiraću pozorišnog reditelja Dejana Mijača i njegovo zapažanje o monasima: „Prvi zadatak monaha je da nauče bestrasno pojanje – da ne uživaju u svom glasu i ne prave umetničko delo od pojanja, već da budu emiteri Božijeg glasa.“ Ostavljajući religiju po strani (ako želite, zamenite „Božiji“ sa „unutrašnji“, i nećete izgubiti ni deo smisla), načinite vezu između Mijačevih reči i usmerenosti ka unutra o kojoj govorimo – radi se o istom procesu. Na taj način, ako je fokus dubok i intenzivan, kada dođe vreme za izvođenje krajnje serije, pravi vežbač će napasti opterećenje na – pravi način.

Napredak na trenizima leži u nastojanju – u stepenu do koga ste spremni da se borite i vučete ili gurate sebe i svoju suštinu. Napredak leži u tim krajnjim ponavljanjima kojim se dostižu ili prevazilaze sopstvene granice. Kako bi se pokrenuo mehanizam napretka (hipertrofija, snaga, izdržljivost, šta god bio vaš cilj) i pokrenuo talas hormona, neophodno je ulagati upravo toliki stepen napora – samo nadmašivanjem postojećih rezultata dolazi se do fizioloških promena. Spektakularan rast (u bilo kom vidu) manifestuje se samo kao posledica maksimalnog napora (imajte na umu – vežbanje do otkaza nije nužno u vezi sa tim).

Tokom izvođenja poslednjeg ponavljanja poslednje serije i ulaganja stoprocentnog napora, ne postoji neusmerenost uma preokupiranog nebitnim stvarima. Nema lutanja misli ili klimavog mentalnog stava – postoje samo nepodeljeni fokus i potpuna koncentracija (koja dolazi bez truda) proizašli iz svesti da se prevazilaze postojeće granice i radi nešto na neki način opasno. Krishnamurti je opisao to stanje svesti kao „Posmatrač mora postati tih sam po sebi – jer ako namećemo sebi tišinu to je samo još jedan akt volje.“ U treninzima visokog intenziteta, najteža ponavljanja – gde mikrosekunda gubitka koncentracije dovodi do trenutnog neuspeha – će bez napora utišati mislioca/posmatrača/čovečuljka u umu. Vežbač će dostići vid stanja Zen samadija – savršenu, tihu koncentraciju bez napora i misli. Za one koji ga dostižu, to je stanje vrhunskog fizičkog doživljaja koje istinski dovodi do zavisnosti. Iz svakodnevnog iskustva mogu da posvedočim kako je divno biti zavistan od nečeg tako korisnog.

Stvarni, merljivi rezultati, uz fantastično, „izmenjeno“ stanje uma koje prati vrhunske performanse, čine da se rado vraćamo po još. Neuporedivi osećaj plime hormona jedno je od istinskih životnih zadovoljstava. A svako – bez obzira na nivo fizičke kondicije – je u stanju da doživi to stanje hormonske nirvane koje neizbežno prati savršeni trening. Još jednom: sve od fizičkog, gradivnog i transformativnog značaja počinje tokom konkretnog treninga. U samom treningu, stepen napora uloženog u najteža ponavljanja je ono najbitnije.

Potrebno je učiti kako sprovesti produktivan trening sa opterećenjem, a potom načiniti neprekinuti niz takvih treninga. Sledeći korak je pojačavanje tih rezultata kompletnim, kvalitetnim programom ishrane. Dodajte tome inteligentan režim metaboličkih treninga i potpuna fizička (i mentalna) transformacija nije više stvar „ako“ već „kada“! Tri meseca, ili dvanaest nedelja treninga konzistentnih u svom kvalitetu – iz dana u dan, iz nedelje u nedelju – dovešće do zapanjujućih fizičkih transformacija. (Ako čujete nekog „stručnjaka“ da kaže nešto drugo – jasno je da imate posla sa ekspertom, ali u laganju!)

Uspešan trening dovodi do uživanja na više nivoa, a ljudi vole da ponavljaju ono što im prija. Ideja je zaljubiti se u kompletno iskustvo treninga, i postati zavistan od tog poroka čistog zadovoljstva – koji nije nezakonit, nemoralan, neetičan ili štetan – koji fantastično deluje na organizam!