10.05.2011. Momir Iseni

Nepredviđene okolnosti kao ključ rešenja problema

Često se dešava da problem koji imamo bude rešen gotovo potpuno nezavisno od nas, zahvaljujući nepredviđenom sticaju okolnosti koji nam ukaže na rešenje. Sve što mi treba da uradimo je da budemo budni i pazimo na naznake mogućih rešenja koji se javljaju češće nego što bismo to pretpostavljali.

Imao sam prilično poteškoća sa izvođenjem čučnjeva sve dok upravo jedna od ovih nepredviđenih okolnosti nije dovela do neočekivanog, ali veoma efektivnog rešenja problema.

Program koji sam primenjivao predviđao je tog dana trening za noge, i izvođenje čučnjeva kao prve vežbe. Ideja da se vežba u kojoj se koristi najveće opterećenje izvodi kao prva ima svoju neporecivu logiku (vežbač je fizički i mentalno najsvežiji, na najvišim nivoima energije, i spreman da da sve od sebe), ali koliko god bio svestan toga u mom slučaju je, uprkos temeljnom zagrevanju i maksimalnoj posvećenosti pažnje na formu izvođenja pokreta i mentalnoj povezanosti uma i mišića, kako bi se težina iz serije u seriju zagrevanja povećavala, posledično dolazilo do sve veće neugodnosti u (pogađate, zar ne?) donjem delu leđa. Težine koje sam u to vreme koristio ni u kom slučaju nisu bile velike (poslednje tri najteže serije sam radio sa 130 kg u po 5 ponavljanja), ali pritisak na donji deo leđa, kao i tendencija da se naginjem napred uz jasnu svest o rapidnom gubljenju veze uma i butina, činili su te tri serije veoma neprijatnim iskustvom, koje se manje-više ponavljalo iz nedelje u nedelju. U želji da prekinem taj začarani krug, pokušao sam sa korišćenjem manjeg opterećenja. Tako sam smanjio opterećenje u tri najteže serije na 120, pa na 110 kg, ali problem je ostajao nerešen. Tek na 100 kg počeo sam da osećam kako postižem i održavam donekle prihvatljivu formu i stimulaciju. Ipak, u poređenju sa vežbama za ostale mišićne grupe, sve to je bilo prilično jadno i veoma daleko od zaista zadovoljavajućeg. A uz to, budući da su butine jedna od mojih najboljih mišićnih grupa, i da sam želeo da im se u potpunosti posvetim, smatrao sam probleme na koje sam naišao vrhunskim izazovom.

U nedelji nakon poslednjeg treninga za noge, razmišljao sam o eventualnoj promeni redosleda vežbi, tako da butine možda radim poslednje, ali to je ostalo samo na nivou nejasne ideje. Jednostavno, preovladavalo je shvatanje pomenuto na početku ovog teksta, da bih u tom slučaju bio prinuđen da vežbam sa manjim opterećenjem, a bio bih i mentalno prilično istrošen od prethodnih vežbi. Naravno, ispod svega toga provejavao je osećaj da znam pravi uzrok te neodlučnosti, a to je bio najveći neprijatelj napretka kako u teretani tako i u životu: oklevanje i kolebanje da se pokuša nešto drugačije. Ne znam koliko bi trajalo to moje nastojanje da izvođenje pokreta dovedem u formu kakvu sam želeo, sa pristojnim opterećenjem i bez pritiska na donji deo leđa (možda do toga da vežbu radim sa 50 kg, i budem frustriran opterećenjem ali zadovoljan formom), da se nije desila ona nepredviđena okolnost.

Došavši na trening tog dana video sam da je odeljak za čučnjeve zauzet. U poslednje vreme odeljak za čučnjeve u mnogim teretanama je gotovo stalno zauzet, i moglo bi se pretpostaviti kako ljudi sa velikim žarom i entuzijazmom vežbaju noge. Međutim, tog dana, u teretani u kojoj sam vežbao jedan momak je koristio taj deo vežbaonice za trening ramena. Bio sam prilično zabrinut (sram da me bude!) nakon njegove konstatacije da će završiti trening za otprilike 20 minuta (nije dolazilo u obzir da čekam toliko dugo), a onda sam u trenutku shvatio kako mi se pruža jedinstvena prilika da sprovedem u delo zamisao koja se do tada samo nejasno oblikovala. Ovo ne mogu da naglasim u dovoljnoj meri: obratite pažnju na te trenutke intuicije, oni najčešće dovode do spoznaja koje iz korena menjaju stvari. To su stvari koje tu i tamo nejasno blesnu, i isplivavaju na površinu uma samo da bi ponovo potonule, ali ostaju u vama, kao da se sve vreme sve više materijalizuju. A onda dolazi trenutak kada se stvore uslovi za njihovo ostvarenje, i sve što treba da uradite (u stvari, što ste dužni da uradite prema sebi samima) je da ga prepoznate, ugrabite, i iskoristite do njegovih krajnjih konsekvenci. Odmah sam prionuo na trening, ovaj put od samog njegovog kraja. Prvo sam vežbao listove, sedeće podizanje na prste. Osećaj u mišićima je bio fantastičan. Sledeća grupa mišića bila je takozvana «zadnja loža», biceps femoris i dva semi mišića, uz korišćenje moje omiljene vežbe, vučenja sa ispravljenim kolenima (naravno, ne potpuno ispravljenim). Još jednom, osećaj u vežbanim mišićima bio je dubok, težina koju sam koristio u poslednjim serijama bila je zaista pristojna i trening je, došavši negde blizu polovine svog trajanja, bio zaista jedno moćno iskustvo koje ispunjava samopouzdanjem i onim neuporedivim osećajem kontrolisane snage kanalisane snažnim umom. To je bilo u potpunoj suprotnosti sa osećajem na dotadašnjim treninzima gde bih, nakon čučnjeva kojima nikada nisam bio zadovoljan, bez obzira na ostale vežbe u kojima sam koristio velike težine i imao sasvim dobar (i više od toga) osećaj, čitav utisak bio nepovratno pokvaren svešću o nepotpunoj angažovanosti butina i neadekvatnom konačnom rezultatu. A sada, na polovini treninga, osećao sam se zaista veoma raspoloženo. Negde u to vreme je i momak koji je vežbao ramena oslobodio prostor za čučnjeve, i ja sam im pristupio sa velikim entuzijazmom. Kao i obično, prva serija, zagrevanje sa praznom šipkom, 12 ponavljanja, eksplozivnih, ali tečnih i kontrolisanih. Druga serija zagrevanja, 50 kg u 6 ponavljanja. Crvena lampica koja se obično palila u svesti kao posledica neželjenog angažovanja donjeg dela leđa već na 50 kg, sada je ostala isključena, što mi je dodalo još odlučnosti i hrabrosti. Treća, aklimatizaciona serija, 80 kg u 2 ponavljanja. Odličan osećaj, još jednom. Na dva prethodna treninga, u čučnju sam kao težinu u poslednje tri serije koristio samo 100 kg, ali sada sam se osećao fantastično, i uradio dodatnu aklimatizacionu seriju, samo jedno ponavljanje sa 110 kg . Bilo mi je jasno da je sledeća težina 130 kg, sa kojom nisam radio više od mesec dana, ali to me nije brinulo. Bio je to onaj osećaj sigurnosti, koji proističe iz niza događaja koji se odigravaju jedan za drugim, gde onaj koji prethodi samo osnažuje onog koji sledi. To je konačno ishodište procesa sleda sopstvene intuicije, neuporedivo snažan osećaj samopouzdanja i sigurnosti. Još jednom, kada to naučite da prepoznajete i da mu verujete, to će osnažiti temelje vašeg karaktera na načine koje ne možete ni da zamislite. I, opet još jednom, to važi za sve u životu, ne samo za vežbaonicu. Dakle, 130 kg, za poslednje tri serije. Prva serija, 6 ponavljanja, osećaj kakav ne pamtim kod vežbanja nogu, pogotovo čučnjeva. Osećam kako je čitav organizam neprekinut lanac, tok pokreta je potpuno neusiljen, prirodan. Osećam da sam mogao da uradim i sedmo ponavljanje, ali radoznao sam da proverim koliko mi je ostalo za sledeće dve serije. Odmor, pa druga serija. Još jednom, izuzetno koordinisano, sa još boljim osećajem. Pet ponavljanja, šesto je možda tu negde, ali osećam da nije potrebno. Imam na umu zbirno opterećenje na butine koje je, uz povezanost uma sa njima, sada neuporedivo veće nego bilo kada poslednjih godina, i jednostavno uživam u novootkrivenom osećaju. Radujem se vežbanju butina, što je nezamislivo! Treća serija, četiri ponavljanja. Sveukupno, zbir ponavljanja kao pre više od mesec dana, ali osećaj apsolutno neuporediv. Nakon toga, bile su na redu još dve serije potiska. Treba li uopšte da napominjem kako sam lagano nadmašio rezultat sa prethodnog treninga? Pristupio sam potisku sa tako osnaženom mentalnom oštrinom da nije postojao ni trag primisli kako neću uspeti u tome. Sve u svemu, bio je to neuporediv trening za noge, najbolji trening za noge u mom životu. Do tada, naravno.

Antoan de Sent-Egziperi je u «Malom princu» rekao: «Pravo ispred sebe daleko se ne stiže». To, naravno, nije opšte pravilo, ali želim da ipak zapamtite tu rečenicu, pogotovo ako imate problem sličan onom koji sam ja imao sa vežbanjem butina. Ponekad je, ma koliko logika i zdrav razum upućivali na jedan pristup, upravo njegova suprotnost ono što dovodi do rezultata kojima težimo. U slučaju treninga koji sam opisao, nekoliko faktora se povezalo u čvrst lanac. Ne računajući nepredviđenu okolnost koja me je navela da pokušam drugačiji pristup, bili su to sve jača mentalna osnaženost u povratnoj sprezi sa izuzetnim osećajem i snagom kojom sam izveo vežbe koje su prethodile čučnjevima, kao i zagrejanost i priprema celokupnog organizma, pa samim tim i butina i donjeg dela leđa, koji su donekle angažovani, makar i kao stabilizatori, u prethodnim vežbama (pogotovo kod vučenja sa ispravljenim kolenima), za izvođenje čučnjeva. Jednostavno, otkrio sam da je mojim butinama i organizmu potrebno mnogo temeljnije zagrevanje od samo nekoliko serija sa lakšim opterećenjem. Razmislite o tome kada se nađete pred problemom sličnim mom. I setite se rečenice iz «Malog princa». Možda je došao trenutak da joj poverujete, i skrenete s pravca koji do sada nije davao rezultate.


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *