Glen Campbell, Vojin Ćetković i suština svakog od nas
Juče, dok sam išao na zakazani trening i slušajući ajpod, naišla je jedna od od onih pesama koje, po definiciji muzičara čije ime sam, na nesreću, zaboravio, u svakom pogledu odgovara pojmu „fantastične pesme“. Po toj definiciji, parafraziram, „najbolje pesme su one koje nas odvode u neko vreme i na neka mesta za koja ne možemo sa sigurnošću da kažemo kako se zovu, ali imamo osećaj da ih, duboko u sebi, poznajemo, jer nas podsećaju na to ko smo zaista“. Dakle, nije bitna melodija, tekst, virtuoznost, samo taj duboki osećaj koji pesma izaziva i koji nas ispunjava. U mom slučaju, ta pesma je bila „Wichita Lineman“ Glena Campbella, a ono u njoj što je izazvalo strahovit utisak bila je trenutna akumulacija čitavog mog detinjstva i mladosti, kao i niza slika nebrojenih ljudi i situacija kroz koje sam prošao u tih tri minuta njenog trajanja. Melodija je bila karakteristična za popularne pesme mog detinjstva, a one u svakom od nas zauvek ostaju zavodljive i veće od samo melodija – gotovo da su istkane od čistih obećanja o budućnosti koja smo gradili za sebe u tom najiskrenijem periodu života.
I tako sam, na putu do teretane, koji u mom slučaju iznosi samo 6-7 minuta, doživeo tri minuta potpunog sklada, harmonije i pročišćenja, onih trenutaka kada je čoveku apsolutno jasno da je ono od čega je sačinjen namenjeno uspehu, ispunjenosti i radosti. Trenutaka koji ga namah stavljaju pred ogledalo u kome vidi sebe savršeno jasno. Kada je pesma prošla, setio sam se intervjua koji je glumac Vojin Ćetković svojevremeno dao časopisu New Review (Jat Airways ga distribuira u svojim avionima). U broju iz februara 2009. (koji sam sačuvao upravo zbog toga), Ćetković na sjajan način objašnjava suštinu stabilnosti i zadovoljstva na koju čovek može da se osloni u svakom trenutku:
„… o mentalnom zdravlju. Šta čovek mora da zadrži? Mora da zadrži sećanje na kasno detinjstvo, vreme kada se postaje mladić, devojka, čovek. Tu je izvorište najčistijih misli i emocija. To vreme mora da se sačuva u srcu i duši, i kasnije u životu ponovo da se traži u sebi i prepoznaje. Stalno da se korača tim najčednijim putem. Da se neguje i zaliva ono osećanje kada se prvi put zaljubio. Da se bude stalno u tome.“
Razmislite o ovim rečima. I poslušajte savet: „Budite stalno u tome“. Dodao bih: ako niste, radite na tome. A potom radite na tome još više. Svaki trenutak nalik iskustvu sa pesmom koje sam pomenuo, svaki duboki drhtaj zadovoljstva i ispunjenosti koji osetite pod neznatnim dodirom vetra, šumom lišća, nekim tragom svetlosti, kraj osobe koja vas ispunjava, u okruženju koje vas raduje, tokom aktivnosi u kojoj uživate, svaki trenutak koji učini da osetite kako ste neizmerno snažni, neuporedivo čisti u sebi, nezaustavljivi u mogućnostima i neograničeni u dostignućima, kada se osećate puni „najčistijih misli i emocija“ – to su trenuci kada gledate ko ste i šta ste u najogoljenijem, najjasnijem svetlu. Uvek ih imajte na umu – urežite svaki od njih u sebe, jer nema boljeg svedočanstva o vama samima.
Setite se reči Vojina Ćetkovića, i usvojite ih kao način razmišljanja. Mene je jedna pesma podsetila na njih, ja zauzvrat podsećam vas – i želim da vas mnogi trenuci vode upravo tamo, na to „izvorište najčistijih misli i emocija“.
