18.05.2015. Momir Iseni

Ale i bauci treninga

Ne uzmičite pred unutrašnjim demonima koji vas plaše vežbanjaUloga uma u treningu je toliko temeljna da je gotovo svaki trener i svaki članak ili knjiga uopšte ne pominju – podrazumeva se i pretpostavlja da svako razume njen značaj. Međutim, „podrazumevati“ nikako ne znači i zaista razumevati. Nekada, međutim, nije bilo tako. Legendarni „gvozdeni guru“ Vince Gironda je jednom prilikom, na pitanje šta je po njegovom mišljenju ultimativni suplement, odgovorio:

„Nijedan proizvođač suplemenata nije pronašao tabletu ili prah čije delovanje je moćno poput uma. Um je u stanju da nadjača i prevaziđe svaki dodatak ishrani. Ukoliko je to, naravno, ono što želite od njega. Sama opterećenja nikad nisi bila u stanju da išta učine za mene. Nikada mi nisu šaptala u uho, nikada nisu rekla ’Potisni me, učini ovo još četiri puta, ili čini ono tokom toliko i toliko nedelja.’ Ja sam u stanju da diktiram pravila opterećenju. Da diktiram pravila svom telu. OK? Treba li da kažem još nešto povodom toga?“

Isaac Newton je zaključio kako će odapeta strela zauvek leteti pravolinijski – izuzev ukoliko je neka spoljašnja sila (trenje, ili gravitacija) ne povuče ka mirovanju. Ljudski um je upravo poput te strele – sasvim lepo se kreće u odgovarajućem pravcu – sve dok ga negativni uticaji ne povuku ka mirovanju. Ti negativni uticaji su destruktivne ideje i obrasci razmišljanja koji su izrazito štetni. Postoji nekoliko podvrsta takvih ideja koje katastrofalno utiču na trening (pa i sve ostalo, ako posmatrate analitički) – ili dovode i do njegovog potpunog obustavljanja. Borba protiv tih negativnih obrazaca i njihovo nadvladavanje predstavlja srž uspešnog treninga.

Negativna stanja uma su neprestano sa nama. Ona su proizvod razmišljanja, tako da ih ne možemo izbeći ništa više no što možemo pobeći sopstvenom umu. Prate nas dok jedemo, u interakcijama sa drugima, na poslu, kada se zabavljamo. Tu su čak i dok spavamo, prerušeni u snove ispunjene zebnjom. Pošto nas neprestano slede, neminovno utiču i na sve što radimo, tako da ni trening nije izuzetak. Um kontroliše telo. Bez obzira na to u kakvoj smo formi ili koliko bi po nekom „pravilu“ trebalo da dobijamo kao rezultat posvećenog vežbanja, ako naš um nije na odgovarajućem mestu trening će ispaštati. Koga briga da li su vaši mišići jaki? Ako je um slab, iskvaren destruktivnim unutrašnjim pripovedanjem, nećete moći da nadmašite sopstvene najbolje rezultate. Bićete zadovoljni i ako budete u stanju da ustanete iz kreveta i otaljate nekoliko serija sklekova. Ono što bi trebalo da bude sastavni deo života, ispunjen zadovoljstvom, zdravljem i entuzijazmom veoma lako može prerasti u neugodan unutrašnji razgovor. Trening tada izgleda bolno, besplodno i dosadno – i doživljava se kao suva pustinja koja guta vreme i isisava energiju.

Naše „ale“ i „bauci“su prevashodno čeda pogrešnih ideja. Mnoge od njih pokupimo slučajno, u svakom slučaju ne zato što to želimo. Ali jednom kada se loša ideja usadi u mozak, gotovo nemoguće ju je iskoreniti. Svi znamo kako dobre misli praktično odleću iz uma, ali one loše se ukopavaju duboko i žele da ostanu tu zauvek.

Ne dozvolite im to. Suočavajte se sa svojim baucima i izazivajte ih – svakog dana i svake noći. Ako dozvolite negativnim idejama i destruktivnom razmišljanju da preuzmu kontrolu, tamne oblasti uma će neprestano rasti sve dok ne preuzmu potpunu kontrolu nad duhom. Jedini način da se izbori sa negativnim idejama koje deluju na trening je da ih postanete svesni i podvrgavate neprestanom izazovu.

Bauk #1: Inferiornost

„Svi ostali su veći i jači od mene… Ja jednostavno nisam stvoren za ozbiljan trening.“ Za svaki zaista vredan poduhvat, koji prirodno zahteva i velike promene, potrebna su velika vremenska razdoblja – bez obzira na to ko ste. Shodno tome, mentalni kvaliteti poput postojanosti i posvećenosti su mnogo važniji od onoga što zamišljamo da je naš genetski potencijal. Sportski trening nije izuzetak od ovog pravila. Ako ništa, on ga samo još dodatno naglašava. Sreo sam osobe koje su imale fenomenalni potencijal za snagu i napredak, ali nikad nisu otišle dalje od gotovo početničkog nivoa, jer njihovi umovi su bili i ostali beznadežno slabi. Dozvolivši unutrašnjim demonima da ih kontrolišu, veoma brzo su ostavili trening. Nasuprot tome, sreo sam i one koji su započinjali vežbanje sa gotovo ništavnim potencijalom i postigli fantastične rezultate samo zato što su preuzeli kontrolu nad sobom i neprestano se suočavali i nadvladavali negativni unutrašnji narativ. Dakle, zaboravite „potencijal“. Nije važno odakle krećete – računa se gde ćete završiti. Niko nije u stanju da vidi budućnost – pa nikada nećete znati ukoliko ne date sve od sebe! Dakle trenirajte!

Bauk #2 Obeshrabrenost

„Ne napredujem.“ Gubitak motivisanosti za trening može, u devet od deset slučajeva, biti pripisan upravo ovoj ideji. „Ne postajem jači“ i „mišići mi se smanjuju“ su njeni podmukli prijatelji. To su upravo one kljucajuće misli koje dovode do odustajanja.

Ako razmišljate u tim ili sličnim okvirima, to je znak da je nešto pošlo naopako u pogledu treninga. Obično je začetak problema u loše osmišljenom programu, u njegovoj prevelikoj zahtevnosti bilo u pogledu intenziteta ili složenosti. Ne opterećujte se time. Odbacite suvišno i svedite trening na najosnovnije. Posvetite se osnovnim vežbama smanjući broj radnih serija, smanjujući broj nedeljnih treninga. Otpočnite polako. Uskoro ćete biti u stanju da dodajete ponavljanja. Kako dodajete ponavljanja, stvarate inerciju, što dalje znači da ćete biti u stanju da napredujete u vežbama. Kako napredujete u vežbama, postajete snažniji. A, ako dodajete snagu organizmu, kvalitetna mišićna masa će je pratiti.

Budite uvereni da ćete stići dotle. To je sigurno kao sutrašnje svitanje.

Bauk #3: Bol

„Sve me boli… Ako nastavim da treniram tako žestoko, završiću sa artritisom. Jednostavno nije vredno toga.“ Mnogo ljudi je gotovo paranoično u pogledu bola. Naravno, oni ne pričaju mnogo o tome – mačoizam, nego šta, praćen izvesnom izvitoperenom vrstom ponosa koji doprinosi pomerenom osećaju unutrašnje vrednosti – ali on utiče na motivisanost za vežbanje u znatno većoj meri no što mislite.

Bol i vežbanje idu ruku pod ruku. Tu je kratki, intenzivni bol koji iskusite nastojeći da popravite performanse u vežbama, opšta nelagodnost i stres koji dolaze kao posledica žestokog vežbanja, kao i duboka bol u mišićima tokom sledećih dan ili dva. Ali to je dobar bol. To je vrelina ognja u kovačnici koja vas dan po dan pretvara u veću, jaču, čvršću, bolju verziju sebe. Prihvatite je sa zadovoljstvom. Ta vrsta dobrog bola je drugačija od bola povrede, onog koji dolazi kao posledica zahtevanja od mišića da čine nešto što nisu u stanju. To je loš bol, koji uzrokuje unutrašnje traume organizma koje se nakupljaju tokom vremena, dugoročno dovodeći do iritacije zglobova i akutnih povreda. Sa iskustvom, počećete da uviđate razliku: dobar bol je pretežno u mišićima, i prati određene vremenske periode u odnosu na trening, dok loš bol najvećim delom leži u zglobovima i vezivnom tkivu, i proteže se i pojavljuje na potpuno nepredviđen način.

Svi doživljavamo bol – to je deo života. Međutim, prestanak vežbanja neće vam pomoći da se rešite čudnih bolova u zglobovima – na duže staze on će zapravo povećati nivoe bola. Što se tiče akutnih povreda, svako od nas ih iskusi s vremena na vreme. Vežbanje svakako nije isključivi krivac. Ljudi se najviše povređuju upravo u svakodnevnim aktivnostima. Sprovođen pametno, trening jača telo na skladan način i predstavlja prevenciju tih iznenadnih povreda. A kada se one zaista dese – a hoće – umesto da budu teret, povrede su najčešće vreme da naučite nešto zaista vredno u vezi sa telom i umom.

Bauk #4: Godine

Mada je bauk godina star koliko i vreme, one nikako nisu ograničavajući faktor treninga„Prestar sam za sve to.“ Ako ste još uvek tinejdžer, verovatno uopšte i ne razmišljate o starenju. Trening je nešto novo, uostalom kao i vi sami. U dvadesetim, postajete maglovito sesni da starenje postoji, ali ne verujete zaista da će će vas ono zadesiti na način na koji to čini ostalima: ionako su skoro svi najbolji sportisti u dvadesetim. Najednom stižete u tridesete i stav se polako menja. Profesionalni sportisti izgledaju mlađe – gde su šampioni koji su u srednjim tridesetim? Momci sa kojima ste nekada vežbali su što gojazni što proređene kose. Prolazi još nekoliko godina i velika raskrsnica  četrdeseta – je iza ugla. Postajete svesni da je sve manje osoba koje viđate u člancima posvećenim vežbanju – pa i teretanama – vaših godina. Još malo pa ćete imati pedeset. Matori. Neće još dugo i imaćete šezdeset, a tada će već biti glupo otpočinjati sa ozbiljnim treningom, zar ne? Već do sada ste, ako ste u mojim godinama, i ako ste na to obraćali pažnju, u prilici da razumete kako vreme fantastičnom brzinom klizi između prstiju.

To je upravo način na koji prosečna osoba razmišlja. Ali znate šta? Sve to je potpuni idiotizam.

Mnoštvo samozvanih „autoriteta“ propagira ideju kako je adolescencija najbolji period za vežbanje – ako pokušate da dobijete na snazi ili masi mišića nakon tog perioda, rezultati će navodno biti znatno oskudniji. Gluposti. U stvarnosti, najbolji uzrast za postizanjje prirasta u snazi je između tridesete i četrdesete. Da li ste ikada primetili kako mršavi momci postaju nešto čvršći i masivniji nakon tridesete? To je stoga što im se metabolizam donekle usporava, čime je telu omogućeno da dobija na mišićnoj masi, tkivu koje je do tada bilo sagorevano bržim metabolizmom. Većini tinejdžera teško polazi za rukom da izgradi iole veću masu, jer je u njihovom uzrastu organizam poput peći – sva energija koja bi bila namenjena izgradnji mišićnog tkiva biva utrošena, bez obzira na to koliko žestoko se vežba ili mnogo jede. Najveći razlog zbog koga neki adolescenti brzo napreduju u bodibildingu krije se u širokoj rasprostranjenosti i dostupnosti raznoraznih „farmakoloških sredstava“. Međutim, možete se kladiti da gotovo niko od sada velikih adolescenata bodibildera neće biti super snažan u svojim sedamdesetim. Neće čak biti ni zdravi. Većina će biti srećna i ako bude živa. A sada sagledajte ironiju: većina eksperimentiše sa bodibildingom upravo tokom adolescencije, pa odustane jer ne postiže rezultate. A onda, u svojim tridesetim ili četrdesetim, misli da je prestara.

Izgradnja čiste, istinske snage zahteva vreme. Godine, a ne mesece. Istinski – bez pomoći „hemije“ snažni pojedinci iz prošlosti (kao Thomas Inch ili Alexander „Čelični Samson“ Zass) nisu čak dostizali svoj vrhunac do svojih pedesetih. Telo je više nego u stanju da dostiže i zadržava visoke nivoe snage i u sedamdesetim. Naučnici tek sada počinju da shvataju ono što su veoma dobro razumeli snagatori u viktorijanskoj Engleskoj: da najveći deo opadanja sposobnosti koji je uočljiv kod starijih nije toliko stvar starenja – koliko nekorišćenja telesnih resursa. Svakako da tokom godina dolazi do smanjenja sposobnosti organizma da se adaptira i oporavlja na stres – tu nema diskusije. Ali ti nedostaci bivaju nadomešteni darovima koje samo pametno utrošene godine mogu da pruže: trenažno iskustvo, telesna mudrost i disciplina.

Daleko od toga da je opasan, trening snage je od ključnog značaja kako organizam stari. Osteoporoza, artritis i ograničena pokretljivost ne mogu se izlečiti lekovima – najbolji način suprotstavljanja njima je trening sa opterećenjem. Morate da savladavate opterećenje, bilo ono spoljašnje ili opterećenje sopstvenog tela.

Sećam se članka o Clintu Eatwoodu koji je napisan u vreme kada je ovaj popularni glumac imao šezdeset godina. Vežbao je u teretani šest puta nedeljno, ne propuštajući nijedan trening. Nikada neću zaboraviti njegovu izjavu: „Kada dođete u moje godine, postajete svesni kako vam svaki trening može biti i poslednji. Zbog toga nikada ne propuštam nijedan.“

Vežbajte sve dok ste živi. Verujete mi da nikad u pravoj meri ne cenite činjenicu o strahovito brzom protoku godina sve dok se ne osvrnete iza sebe nakon velikog broja njih. Ne trošite ni malo dragocenog vremena. Počnite sa vežbanjem upravo sada!

Bauk #5 Apatija

„Vežbanje je dosadno.“ Ovo je savršen primer onoga što podrazumevam kad kažem da problemi sa vežbanjem imaju korene u umu – a ne u stvarnom svetu.

Neko može da radi zgibove od jutra do mraka, ne osećajući pritom ništa sem zadovoljstva i uzbuđenosti fizičkim izazovom, odlazeći u postelju nestrpljivo iščekujući sledeći trening kako bi ponovo došao u to stanje. Sam čin vežbanja ga naelektriše: videti napredak i nadmašiti prethodno najbolje rezultate su za njega stalno ohrabrenje i izvor inspiracije. Saznanje da će sutra biti snažniji i mišićaviji nego juče su njegovo neprestano tajno zadovoljstvo. A istovremeno, njegov prijatelj može pokušati da radi zgibove i odmah ih omrznuti, posmatrajući ih kao neugodnost koja dovodi do toga da ga „bole ruke“.

U čemu je razlika? Svakako ne u tome šta njih dvojica rade – jer rade istu stvar. Razlika je u tome šta misle.

Svakako će nastupiti periodi kada ćete osećati dosadu i nemotivisanost. Svaki sportista povremeno doživljava fluktuacije zainteresovanosti, bez obzira na nivo posvećenosti. To, međutim, ne znači da ste slabi – znači samo da ste čovek. Kad vam trening postane dosadan, ključ za prevazilaženje problema je razumeti da je dosada svojstvo uma. Kako biste pronašli novu inspiraciju, potrebno je da promenite način na koji razmišljate o treningu. Evo nekoliko ideja koje će vam biti od pomoći.

– Ne zaboravljajte da je dosada privremeno stanje. Pre ili kasnije ćete povratiti svoj entuzijazam i, kad se to desi, bićete zaista ljuti na sebe što ste dozvolili sebi da privremeno odustanete i izgubite sve to dragoceno vreme.

– Podsetite se zbog čega ste uopšte i počeli da vežbate. Pretresite svoje prvobitne ciljeve, i budite svesni dokle ste došli. Trening je učinio da do njih dođete.

– Postavite nove, buduće ciljeve. Oni treba da budu izazovni, ali i dostižni.

– Vežbanje ne treba da bude monotono. Trening je čin slobode i ličnog izraza. Ako ste se učaurili u jedan tip treninga, promenite program. Promenite obim, dane kad vežbate, same vežbe. Ubacite komplekse, različite varijacije vežbi. Budite kreativni i uzbuđeni!

– Ne zaboravljajte da ćete vremenom nastaviti da se menjate i postajete bolji. Vizualizujte svoj idealni nivo snage i izgleda tela. Zamišljajte kakav osećaj biste imali da ste već sada na tom nivou i podsećajte se na to da vas samo trening može odvesti do njih.

Ako su vam treninzi preteški ili predugi, podsvesni um će se buniti protiv toga. Postoje periodi kada je sasvim prirodno trenirati čak i izuzetno naporno ali, kad se ukaže potreba za tim, neka oni budu praćeni i periodima lakšeg vežbanja kako biste omogućili svom duhu da dođe do daha. Redizajnirajte treninge uključujući u njih veće pauze i manje radnih serija. Naravno, trenirajte naporno, ali s vremena na vreme budite nežniji prema telu i umu.

Ako prethodne ideje ne daju rezultate (u šta čisto sumnjam), pokušajte „perfidnije“ trikove. Postavite, recimo, sebi zadatak da vežbate određeni broj puta nedeljno tokom narednih nekoliko meseci, i poklonite sebi nešto kao nagradu za pridržavanje plana.

Razmišljanje o ovim idejama i delovanje na osnovu njih trebalo bi da osveži vaše treninge. Ako ne, možda ste jednostavno sagoreli. Uzmite dve nedelje odmora u kojima uopšte nećete razmišljati o vežbanju. Posvetite pažnju nečem drugom. A potom se vratite osveženi i počnite iznova, veoma nežno. Neće proći dugo a vatra će se ponovo razgoreti. Neka vas ona podstiče i dodaje energiju vašem napretku, i neka istovremeno bude oganj u kome ćete spaliti ale i bauke koji vas u njemu ometaju.


Jedan Odgovor na “Ale i bauci treninga”

  1. BORKA LUBARDIC

    Skoro nisam imala prilike da saznanja koja su inace poznata iz ove oblasti, ljudima koji se na pravilan nacin informisu o temi, budu ovako lepo, strucno i jednostavno izlozena. Svaka cast, a mene licno je stavilo u poziciju suocavanja sa svojom slaboscu da sprovedem u delo ono sto mi vrlo cesto ujutru bude na umu. Pozdrav i hvala.

    Odgovori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *