17.06.2015. Momir Iseni

Strah (ni)je za vas

Izbori zahtevaju hrabrost„’Dozvoli mi da ti postavim veoma lično pitanje’, reče Steve. Činilo mu se da mu glas uopšte ne zvuči kao sopstveni. ’Koliko si uplašen?’
’Veoma.’“

Ovu sasvim običnu, gotovo svakodnevnu razmenu misli nedavno sam pročitao u romanu Stephena Kinga „Regulatori“. Naravno, strah sa kojim se susreću protagonisti u delima majstora onostranog nije, na sreću, od vrste sa kakvom imamo priliku da se suočavamo u životu. Međutim, on u svojoj suštini sa njim deli osnovni zajednički imenitelj, koga je sažeto, konstatacijom „Najstarije i najjače osećanje čovečanstva je strah, a najstariji i najjači njegov vid je strah od nepoznatog“ izrazio vanvremenski H. P. Lovecraft.

Strah od nepoznatog, dakle. I to nepoznatog u nama, možda i više no nepoznatog oko nas. Međutim, po rečima Seneke, „češće smo uplašeni no zaista povređeni; i više patimo od mašte no od stvarnosti“ . Ako ga dovedemo u vezu sa procesom razvijanja fotografija, strah je istinska mračna komora u kojoj se razvijaju negativi.

Hrabrost se, od strane mnogih, s pravom smatra jednim od temelja čovečanstva. U srednjem veku, ona je smatrana jednom od četiri ključne vrline. Aristotel ju je zvao „najvažnijom osobinom čoveka“, govoreći: „Hrabrost je prva među vrlinama, jer čini sve ostale mogućim.“

Hrabrost je izbor, a ne osećanje. Ne možete čekati na nju – ne možete se „nadati“ da će se ona odnekud „pojaviti“. Žir postaje hrast putem svojevrsnog automatskog rasta, za koji nije neophodan izbor. Kuče ne mora da bira kako bi postalo pas – to se dešava sledom prirodnih, urođenih procesa. U slučajevima poput tih, priroda postupa automatski. Međutim, žena ili muškarac postaju u potpunosti čovečni isključivo putem svojih izbora i posvećenosti njima. Ljudi dostižu vrednost i dostojanstvo kroz niz izbora koje čine iz dana u dan. A upravo ti izbori zahtevaju hrabrost.

Osećati strah i biti uplašen su normalna, potpuno očekivana ljudska iskustva. Biti hrabar ne znači odsustvo straha, već odabiranje akcije uprkos njemu. Baš to su trenuci u kojima podvrgavamo probi svoju veličinu kao ljudskog bića. Strah je korisno osećanje jer nas podseća na neophodnost dodatnog opreza, budnosti i predostrožnosti. On nipošto nije nešto što nam kaže da odustanemo. Razumevanje i prihvatanje postojanja straha pomaže nam da shvatimo trenutak u kome se približavamo napuštanju takozvane „zone udobnosti“. Strah nam tako donosi svest o oblastima u kojima bismo mogli da napredujemo i rastemo, i suočavanje sa njim je neophodan korak u dostizanju uspeha. Jednostavno – ne postoji drugi način za to.

Bez obzira što je to možda teško zamisliti (možda ipak ne tako teško kao u to i poverovati), uspešni ljudi takođe osećaju strah, ali mu ne dopuštaju da ih obeshrabri i skrene sa puta. Oni razumeju da je strah osećanje koje im govori kako će uskoro preduzeti nešto novo – u čemu još uvek nisu naročito dobri. Upravo zbog toga oni znaju da je potrebno obratiti posebnu pažnju u pogledu načina na koji će pristupiti novoj aktivnosti, istraživanju procesa i planiranja koraka koji su neophodni za njegovo okončanje. I, kako se kreću kroz proces, u stanju su da spoznaju šta donosi koristi i doprinosi napretku, a šta ne.

Ogroman broj svojih strahova smo sami stvorili. Zamišljamo užasavajući ishod novog iskustva, i ta slika je strah koji nas putava. Ipak, stvar koje se najviše plašimo gotovo nikada ne predstavlja životnu opasnost, to nije niti smrt ni katastrofalna nesreća – u pitanju je strah od toga da se oseća i izgleda glupo, promašeno i nedoraslo. Upravo to je ono čega se svako od nas najviše plaši tokom najvećeg dela vremena. Razmislite – baš to je u pitanju, zar ne? Niko od nas ne voli da izgleda glupo i neadekvatno naspram okolnosti. Jer, konačno smo se dokopali udobnog mesta na kome izgledamo i osećamo se dobro, i ne želimo da rizikujemo dovođenje tog stanja u pitanje. Ali, zbog toga pre ili kasnije završavamo u svojevrsnoj paralizi, svim silama nastojeći da zadržimo postojeće, lagodno i udobno stanje. Nedovođenjem u opasnost predstave i utisaka o sebi smatramo kako nam ide veoma dobro. Ali istina je sasvim suprotna – na neki način, time potpomažemo jednu vrstu unutrašnjeg odumiranja. Potencijalna raskoš i razmere kapaciteta koje nosimo u sebi postaju svedeniji i nepomičniji, sve više nalikujući zaparloženoj njivi koju osvaja korov.

Istinski lični rast se, naravno, odigrava jedino kada se naprežemo u pravcima izvan i iznad naših trenutnih ograničenja. Kako bismo rasli, potrebno je da rizikujemo saplitanje i padanje. Da se nađemo (i nalazimo!) u situacijama u kojima je neuspeh sasvim izvesna mogućnost. I, naravno – izgledanje glupo. Istinska hrabrost je rizikovati udobnost i biti spreman na to da se osećate izuzetno neudobno. (Pod „izgledati glupo“ ne mislim, naravno, prevashodno na utisak koji će o nama imati okolina – od mnogo dubljeg značaja je to kako ćemo izgledati u sopstvenim očima. Upravo strah od mogućeg suočavanja sa sopstvenim ograničenjima je duh pokretač najvećeg dela samonametnutih, anestezirajućih misaonih tokova.) Neophodno je biti svestan toga da će svako novo iskustvo biti donekle zastrašujuće, ali istovremeno razumeti i zaista usvojiti da je ono čega se plašite samonametnuta predstava nečega što će se „dogoditi“. Budite svesni da samo zamišljate najgori ishod ali zapravo nemate predstavu šta će se zaista desiti. Jer (bez obzira šta sada sebi mrmljate u bradu ili u mislima), izbor oko toga čemu ćete prepustiti svoje misli je isključivo na vama. Čak i tom slučaju, ako ćete dozvoliti sebi da vizualizujete najgore, barem se potrudite da, koliko god ste to u stanju, predstavite sebi i željeni ishod. Imajte na umu reči Helen Keller: „Izbegavanje opasnosti nije, na duže staze, ništa bezbednije nego otvoreno izlaganje njima. Jer, i oni plašljivi bivaju pogođeni koliko i hrabri.“

Ono čemu se opirete istrajava, i gradi sve jače okoveJedan od zaista jednostavnih načina da se ovlada tim procesom je vežbati smelost u sopstvenom umu. Predstaviti sebi, sa što većom oštrinom, sliku sebe kako tokom čitavog dana delujemo sa samopouzdanjem i hrabrošću. Sagledati stvari koje nas plaše ili čine da odugovlačimo sa njima, i kako im se posvećujemo sa poletom. Hrabrost je baš kao i mišić, po tome da postaje veća uz redovno vežbanje. Svakako da je hrabro delovanje u konkretnim odsutnim situacijama ultimativni vid mentalne i emotivne teretane, ali moći ćete da razvijete određeno početno samopouzdanje i boreći se protiv aždaja, ala i bauka i preskačući solitere u zabranima sopstvenog uma.

Prestanite da razmišljate i jednostavno delujte. Budite svesni kako najveći deo onoga čega se plašite nije opasan po egzistenciju. Šta god da usporava rast vašeg potencijala, u pitanju svakako nije serijski ubica koji vas prati zabačenom uličicom na putu kući usred maglovite noći. Sve što je izloženo pretnji je vaš ego, i što duže čekate na otpočinjanje sopstvene akcije, više vremena će mu biti potrebno da vas ubedi da se saberete i konačno donesete odluku. Kad osetite strah, ne oklevajte. Iskoračite. Ukoračite u ono čega se plašite. Jer, sve ono čemu se opirete istrajava. Još jednom: ono čemu se opirete istrajava. Drugim rečima, izbegavanje strahova zapravo ih samo čini jačim i strašnijim. Ono u šta zakoračite, s druge strane, nestaje. Jedini put iz straha je – kroz njega. Ili, po rečima Ralpha Waldoa Emersona: „Tokom klizanja po tankom ledu naša bezbednost leži u našoj brzini“.

Napadnite strah. Jedini način da razorite strah je da se redovno borite sa njim, da se disciplinovano i posvećeno upuštate u tu bitku. „Neaktivnost gradi sumnju i strah. Delovanje gradi samopouzdanje i hrabrost. Ako želite da savladate strah, ne sedite kod kuće razmišljajući o tome. Podignite se i stupite u akciju“, rekao je Dale Carnegie. Bez obzira na one među vama koji se neće složiti, istina je ipak jasna – što ga više napadate, više ga oštećujete, i on postaje sve slabiji. Ukoliko se neprestano primoravate na suočavanje sa onim čega se plašite, predmet straha će gubiti na snazi kojom vas sputava, a vremenom ćete ga i u potpunosti nadvladati. Tada će ono čega ste se nekada plašili i što je ostvarivalo moć nad vama nestati. Kao što je rekao Aristotel: „Razvijamo hrabrost čineći hrabra dela.“

Dakle, da bismo bili uspešni, moramo biti spremni da budemo prestrašeni – strah je saputnik rizika. A bez preduzimanja rizika, nećemo ostvariti nijedan cilj.

Ako je strah prevelik da biste bili u stanju da ga nadvladate, pokušajte da ga razlomite na manje izazove. Šta god da je u pitanju, kakav god proces ili poduhvat, pokušajte da otpočnete sa sprovođenjem delova koji vas ne plaše u tolikoj meri. Postepeno pristupajte složenijim koracima i uvidećete da ćete, bez obzira što ćete osećati strah, biti u stanju da uprkos njemu neporecivo idete napred. I, kako to činite, izgrađivaćete samopouzdanje i na kraju najverovatnije nećete osećati strah kao deo dotičnih procesa –do tada ćete već toliko ovladati njima da ćete u pravom smislu to moći da nazovete veštinom. Doći ćete u stanje o kom je William Allen White rekao: „Ne plaši me sutra, jer sam video juče a volim danas.“

Kako napredujete ka cilju, ne vezujte se za ishode. Nastavite da se krećete napred čineći sve što možete kako biste ostvarili ono što želite, a onda zastanite i pogledajte, spoznajte ono što se pojavilo kao ishod. Ponekad će sama stvarnost ponuditi bolju ideju od one koju ste imali i predstaviti bolju priliku u trenutku kada ste očekivali nešto potpuno drugačije. „Radoznalost će nadvladati strah u većoj meri no sama hrabrost“ , rekao je James Stephens. Stoga uvek posmatrajte otvorenih očiju, težeći spoznaji i uspostavljanju veza između stvari. Ne dozvolite strahu da vas zadržava od kretanja napred – čak i ako se zastražujući ishod koji ste zamišljali ostvari, stvarnost će uvek ponuditi neki drugi način za uspevanje. Budite budni i neprestano pažljivi.

Bruce Lee je jednom prilikom rekao „strah je za druge“. To je jedno od retkih njegovih stanovišta sa kojim se ne slažem. Naš strah je upravo za nas. Specifično naš, ukazuje nam na samo naše potrebe, zebnje i nedoumice. Priznajte i prihvatite svoj strah. Ponašajte se prema njemu kao prema detetu, držeći ga za ruku i vodeći ga sa sobom gde god da pođete. I budite uvereni da ste, bez obzira na to šta se dogodi, dovoljno pametni i snažni da nastavite da tragate za novim mogućnostima i prilikama. Ako ste, uprkos strahovima, voljni da isprobate nove prilike i iskustva, nove mogućnosti će vam se i ponuditi kako biste ih isprobali. A što više probate, sve su veći i izgledi da ćete uspeti.

„U stanju smo da lako oprostimo detetu koje se plaši mraka; istinska životna tragedija nastaje kada se odrasli ljudi plaše svetlosti“ , rekao je Platon. Bruce Springsteen je, u pesmi „Living proof“, sjajno opisao efekat takve svetlosti: „Moj zatvor je bio samo otvoreni kavez – u njemu nije nije bilo ni ključeva ni čuvara, samo jedan prestrašeni čovek i neke stare senke kao rešetke.“ Čini li vam se da će vas svetlost zaslepiti? Ili je to možda samo strah od onoga što bi svetlost mogla da pokaže kada osvetli do tada senovite predele? Kako ćete znati i biti sigurni ako joj ne dozvolite da zablesne i otkrije stvari koje ćete možda po prvi put spoznati o sebi?


Jedan Odgovor na “Strah (ni)je za vas”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *