07.11.2014. Momir Iseni

Aleksandar Tišma, priroda života i suština mirisa cveta

„To je taj proces razbijanja prvobitnih predstava, ili neznanja, ili ideala, ili idealnog, kako hoćete, kroz koji moramo svi proći dok se sve dublje zarivamo u stvarnost, suroviju ili manje surovu, prema prilikama. To je bolno, ali neminovno, to je proces vrlo složen, tanan, korak napred u neki nov podatak, u novu povredu, pa korak nazad dok se to shvati, preda, preživi, i tako stalno: korak napred i korak nazad. A korak nazad, to nije samo vraćanje u sebe, u svoje lično, individualno biće, u svoj sud, nego i u kolektivno biće, u njegov sud, koji nas je, neprimetno, već ukalupio u svoje norme i shvatanja stvaranjem, između ostalog, onih prvobitnih predstava.“ Ovo je zapisao Aleksandar Tišma, u eseju „Pre mita“ („Pesme i zapisi“, „Izabrana dela“, Prosveta, Beograd, 2001)

Zaista uživam čitajući eseje Aleksandra Tišme. Kao i kod svake osobe oštrog oka, i on čitaoca nagrađuje novim spoznajama i uglovima sagledavanja stvar(nost)i. Međutim, kao i svaki pošten čitalac, ne slažem se sa svim izrečenim. Prvo, stvarnost, „surova ili manje surova“, ako se na nju gleda objektivno, teško da se uopšte može krstiti takvim (ili bilo kakvim) epitetom. Jer stvarnost ide svojim putem onakva kakva jeste, i učitavati joj značenja nadevanjem imena koja na neki način ukazuju na njen karakter (pogotovo, označavajući je kao „surovu“ ili „grubu“, na nekakve njene nedobronamerne sklonosti protiv nas) i volju je bespredmetno i obmanjujuće. Stvarnost može biti samo takva kakva je, i može biti spoznavana nastojanjima da se to čini što potpunije ili, s druge strane, onako kako je to sada sve više popularno, posmatranjem i usvajanjem samo onih njenih aspekata koji nam prijaju i ne navode na premišljanje, a pogotovo ne na preispitivanje sopstvenog života i svoje (ne)odgovornosti prema njemu, kao i načina na koji posmatramo okolnosti u kojima postojimo. I po pravilu će upravo onaj ko je sklon da život proglasi surovim biti i onaj ko nije sklon sagledavanju stvarnosti u njenoj potpunosti proglašavajući surovim svaku pojavu ili proces koji narušava udobnost njegove uljuljkanosti u blaženu tupost nepreispitivanja.

I tu je druga tačka razilaženja, ono „korak napred i korak nazad“. To, naravno, nipošto ne mora da bude opštevažeći, neporecivi tempo. Uz odsustvo preteranog lamentiranja nad teškoćama i surovostima postojanja, posvećivanje pažnje njegovoj istinskoj prirodi nezaustavljivog toka koji se odvija po njemu urođenim zakonima (na primer, umesto ograničavanja na ogorčenost i žaljenje što čovek ne može da leti bez ikakvih pomagala (a time i nakaradnog shvatanja o surovosti prirode), poznavanje zakona fizike (datih zakonitosti) omogućilo mu je da se vine u vazduh na druge načine) svakako će doprineti tome da rečeni ritam bude možda„dva, tri koraka napred i korak nazad“, ili „tri, četiri koraka napred, nakon kojih sledi određeno vreme boravka na trenutnoj poziciji.“

Naravno, opasnost se krije, između ostalog, i u tački koju je Tišma pomenuo: u sudu kolektivnog bića koji je često nepovoljan po proces odmicanja od ukalupljenih, uobičajenih predstava. Jer, sud o „surovoj ili manje surovoj stvarnosti“ je ni manje ni više do samo jedna od tih predstava. Stvarnost je samo ono što jeste, bez ikakvih dodatnih atributa. I tek u tom svetlu imaju smisla reči Štefana Cvajga: „Čovek saznaje da je pravi životni put bio određen iznutra; ma koliko nam put naizgled krivudavo i besmisleno odstupao od želje, ipak će nas on na kraju dovesti do našeg nevidljivog cilja.“ (Naveo Aleksandar Tišma u eseju „Put ispunjenja i poraza“, takođe u „Pesmama i zapisima“.)

Na kraju, naizgled nepovezana sa prethodnim, jedna pesma, ali i razmatranje i pogled na svet. Datira još iz VIII veka, ali na neki način čini pravi zaključak svega do sada rečenog. Pesmu „Radost“ je napisao Čang-Kiu-Ling (714-736) a prepevao ju je Miloš Crnjanski (objavljena u zbirci „Antologija kineske lirike“, Tanesi, 2012) dvadesetih godina prošlog veka:

U proleće lišće lana raste, kao

vlasi. Leti, Mesec lakše klizi po

nebu.

U jesen se beli cveće cimetovog

drveća. Zimi se pevaju pesme

pod lampom.

Sasvim sam zadovoljan da

živim. Ponekad mi je dosta da

pogledam jedan kamen, ili da

osluškujem vetar.

Zasad nisam zaljubljen. Cvet

nije mirisniji, kad ga lepa žena

ubere.

Dakle, sasvim jasno, a poslednja rečenica otkriva suštinu sagledavanja sveta isključivo onakvog kakav jeste. Bez tumačenja tipa „surova je stvarnost živeti sam“, preispitivanja sopstvene (ne) kompletnosti i (ne)dovoljnosti , (ne)zrelosti za život uz nekog (sasvim slobodno prenesite to značenje u neko drugo okruženje i ono neće izgubiti na istini – na primer, „cvet nije mirisniji stavljen u skuplju vazu“, ili „sjaj očiju nije bleštaviji pod skupljom šminkom“, ili „(pravi) unutrašnji mir nije veći oklopljen skupljom odećom“), pesnik nam saopštava da je život dar sam po sebi i da ga nipošto ne treba unižavati nabrajanjem njegovih (umišljenih) nedostataka (da se vratim na ranije poređenje, kako zvuči rečenica „Vazduh je surov, ne dozvoljava mi da letim“, koja saopštava istovetnu nezrelost i misaonu tupost kao i rečenica „Život je surov, jer živim sam“?).

Koristite ga kao pregršt darova, ne unižavajući njegovu trenutnu punoću tlapnjama o (nepostojećoj, jer nikada se nije desila) budućnosti koju vam uskraćuje. On vam ne uskraćuje ništa. Zapravo, baš to sakaćenje trenutka za trenutkom, sahranjivanje svakog sadašnjeg trenutka njegovim zatrpavanjem predstavama nepostojeće budućnosti i projiciranjem u nju svakakvih loših pojava ili okolnosti čini da je uskraćujete sami sebi.

Drugim rečima, kako bi to rekao Čang-Kiu-Ling: koristite sadašnji trenutak da shvatite koliko je cvet mirisan, i na koje sve načine to možete da doživite. Kada ga i neko drugi pomiriše, imaćete toliko toga da podelite bogatiji svojim doživljajem tog cveta (ili sveta, uostalom), umesto da jednostavno, pomodno (ali lenjo, beslovesno, mrtvo, tupo) nastavljate da konstatujete kako „ništa nema smisla ako se radi u samoći“. Da bi se letelo kroz vazduh, bilo je potrebno razviti nov pogled na stvarnost i otkriti mnoštvo međusobnih niti koje se prepliću i vode savladavanju otpora gravitacije. Da bi se zaista uživalo u mirisi cveta u nečijem društvu, potrebne su iste takve veze i njihovo poznavanje.

Bez obzira koliko imena davali životu i koje osobine mu pripisivali, on je jednostavno samo ono što jeste. Prihvatite to i uronite u njega, posvećujući pažnju sadašnjim trenucima. Ili negirajte to i nastavite po starom, i nazivajte vazduh surovim zato što u njemu ne možete da letite.


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *